МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

• Вера Павладољска

• Кад дођеш у било који град

• Очинство

• Богородица тројеручица

• Прича о Светом Сави

• Косово поље

• Бодеж

• Мајка

• Рече ми један чоек

• Кукавица

• Судбина Крста Машанова

• Лелек мене

• Унук Алексе Маринкова плаче над Црном Гором

• Текст за штампање 

ВЕРА ПАВЛАДОЉСКА

Лукавица је хтела да ме надлукави

Пунио се месец у августу као локва

Испаљиване пуне дуге преко језера и глава

На радилиштима у рудницима боксита

Убеђивао сам непознате људе

У твоје име

Вера Павладољска

Грешиле су пијане птице у простору

Препелица је кљуном горе окретала

Свест је мрчала међу литицама

Гоњен точилима кршима и губом

До грла у живом блату мислио сам

Колико си ме волела

Вера Павладољска

Мрак је у мраку сјао као животиња

Гром у ланцима чамио за брдима

Молио сам за слух физичких радника

Дивио се њиховом суровом апетиту

Заклињао једног глувонемог младића

Да изговори твоје име

Вера Павладољска

Цео дан у небу изгорео месец

Под лажним именом лечи свој пепео

У мрчави међу двојницима

Док музика снег у уши убацује

Клео сам се у обе руке нарочито десну

Да те нисам волео

Вера Павладољска

Удварао се непознатој девојци

У кањону Таре код Колашина

Говорио истине на свим језицима

Жарио и палио да их поверује

Док је ћутала сећао сам се

Да си ми најкрупније лажи веровала

Вера Павладољска

Певао је славуј са грлом грлице

Све на свету ме на те подсећало

Хвалио сам се да си луда за мном

Цела плажа да ти се узалуд удвара

Како те терам да идеш из главе

И како нећеш

Вера Павладољска

Куло црног жара под слепим очима

Заразна звезда све и свашта сажди

Док ми се падобран није отварао

И кад сам у завичајне бездане падао

Причали су да те зовем из свег гласа

Ал нисам признавао

Вера Павладољска

Ронио у најдубље бежао у горе

Да те гласно зовем да нико не чује

Био сујеверан - питао пролазнике

Како твоје лице замишљају

Чезнуо да цео дан пролазиш крај мене

Па да се не окренем

Вера Павладољска

На љубавној промаји између две звезде

Невидљиви ухода има нешто против

Жеђ за ракијом је слична фантазији

У теретном камиону који јури снегу усред лета

Биле су све усне неписмених жена

По угледу на твоје

Вера Павладољска

По невремену сам ловио на руке

Мед златних меридијана у води

Описивао очи једне жене месец дана

У возовима без реда многе сапутнице у пролазу

Убедио да су ми све што имам у животу

Мислећи на тебе

Вера Павладољска

Пита за мене метак луталица

Сада ме погрешно тражи око земље

Вучен тајним магнетом мог чела

Напија месец да прокаже где сам

Злоставља мора куша ваздух и подмићује

Ти ћеш ме издати

Вера Павладољска

Траје монотона биографија сунца

Све сијалице горе усред дана

Словослагачи су срећни док ову песму слажу

Ваздух не схвата да сам себе бомбардује

Један од влашића склон је пороцима

И једни и други ветрови те оговарају

Неколико држава тврди да си њина

Ти си на своје име љубоморна

Каблограми се у дубокој води кваре

Нико не зна где су слова твог имена

У мртвим и лажним језицима у погрешним

нагласцима

У рукопису звезда по некој самој води

Ко ће ухватити сјај самогласника

Који птица кука

Вера Павладољска

1960

КАД ДОЂЕШ У БИЛО КОЈИ ГРАД

Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Ако тај град случајно буде Ваљево
Где сам и ја дошао
Доћи ћеш путем којим си морао доћи
Који пре тебе није постојао
Него се с тобом родио
Да идеш својим путем
И сретнеш ону коју мораш срести
На путу којим мораш ићи
Која је била твој живот
И пре него што си је срео
И знао да постоји
И она и град у који си дошао.

Кад дођеш у било који град
Одакле било
Из Вељег Дубоког или Колашина
Или ниоткуд сасвим свеједно
Кад одеш од своје куће
Било куда
Само да што пре одеш
И дођеш у било који град
Рецимо у Ваљево
Кад год да дођеш
Доћи ћеш врло касно
Јер се дуго путује
Док дође у твој живот
И ту се заувек заустави
Она која је према теби кренула
Из велике даљине
Однекуд из Рускога Јерусалима
Са Кавказа из Пјатигорска
У коме никад није била
И звала се како се звала
Рецимо Вера Павладољска
И изгледала како је изгледала
Како више нико на свету не изгледа.

Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Јер градови су увек далеко
И у њих се долази из даљине
А свако путовање се одужи
Јер сви мисле једино о повратку
Мада повратка нема
А ко год одлучи да путује
Мора кренути једног дана
А кад год крене
Кренуће у оно доба
У које увек неко креће од куће
Обично у недељу
Кад си и ти кренуо
А кад год је недеља
Најчешће си у неком другом граду
А у којем год будеш
Рецимо у Ваљеву
Биће то једини град
У коме си одувек био
А чим си чуо њено име
И пре него што си је срео
Одувек си је знао
И волео већ вековима.

Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло каснo
Кад дођеш врло касно у било који град
Ако тај град случајно буде Ваљево
Доћи ћеш кораком који двоструко одјекује
Твојим и батом још некога
Ко с тобом путује
И глас му иде по ветру
У дан необичан за то доба године
Да ни сам нећеш бити сигуран
Ни који је то град
Ни које су твоји кораци
Само ћеш познати онај глас
Који не иде по ветру
Него се јавља у теби
У дан необичан за то доба године
Кад није ни било време да будеш у Ваљеву
У које си дошао као незнанац
Не знајући никога
Ни град ни Веру Павладољску
Ни да се заволе највише
Они што се знају најмање.

Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Свет ће постати успомена на њу
И неће бити ни једног места на земљи
Где те неће сачекивати
Ни огледала у којем је нећеш видети
Ни плаве косе која није њена
Ни облака без њеног свиленог осмеха
Запамтио је простор
Гора и вода
Онакву какву си је први пут видео
У било којем граду
Рецимо у Ваљеву
У Карађорђевој улици
Између Поште и Суда
И ево наилази оно доба године
Или твога живота
Кад су све жене она
И носе њену главу
Али ни једна целу
А она живи непозната међу људима
Одмара се од тебе и свога имена
Али ма где живела и ма ко била
Знаћеш да је то она
И да не може бити нико други
Јер никог другог на твоме свету нема.

Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Рецимо у Ваљево
Окружиће те деца као свакога придошлицу
И у целом граду нећеш познавати никог
Јер су сви отишли
И с тим би се некако помирио
Али нико се не враћа
Све је готово а још никога нема
Нити има чврстих обећања
Да ћемо се поново срести
И то је оно што највише забрињава
Па ипак човек није мање него вода
Па вода не умире
Нити је смрт нешто
Што се на свету догађа први пут
И да живимо хиљаде година
Прошле би као једна
Јер године су ту да дођу и оду
Али све што је њино
Није Вера Павладољска

Која ти је дала што ни сама није имала
И увек била помало у облацима
И у њих се коначно преселила
Али док ико иком чита ову песму
Она се рађа све свиленијег осмеха
И нема ништа са гробљем и смрћу.

Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Све ће ти бити однекуд познато
Као пољубац већ даван некоме
У град ко зна који
Кад дођеш ко зна кад
И ко зна откуд
Из Вељег Дубоког или ниоткуд
Сасвим свеједно
Све ће бити исто као да ниси долазио
И да уопште не постојиш
Јер провиђење не жури
И ништа не заборавља
И не фали му ни маште ни идеја
Да све повеже и испуни
Као што је писано
Само ти не би био исти
И ништа не би било као што јесте

Да је могло бити као што није
Јер постоји само један град
И само један долазак
И само један сусрет
И сваки је први и једини
И никад пре ни после није се догодио
И сви градови су један
Делови једнога јединога града
Града над градовима
Града који си ти
Према коме сви иду
Да се сретну са собом
Добро је што си дошао
Да се у то увериш
Баш у Ваљеву
И сретнеш Веру Павладољску
А чим си је видео
Одувек си је волео

И унапред оплакивао растанак
Који се збио
Пре него што си је срео
Јер постоји само један град
И само једна жена
И један једини дан
И једна песма над песмама
И једна једина реч
И један град у коме си је чуо
И једна уста која су је рекла
А по свему како су је изговорила
Знао си да је изговарају први пут
И да можеш мирно склопити очи
Јер си већ умро и већ васкрснуо
И поновило се оно што никад није било.

Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Ако тај град случајно буде Ваљево
Где сам и ја дошао
Доћи ћеш путем којим си морао доћи
Који пре тебе није постојао
Него се с тобом родио
Да идеш својим путем
И сретнеш ону коју мораш срести
На путу којим мораш ићи
Која је била твој живот
И пре него што си је срео
И знао да постоји
И она и град у који си дошао.

1999.

ОЧИНСТВО

Могао бих бити отац своме оцу

а, ево, још сам дете и сироче,

млађи си био од мене, мој оче,

кад ме остави твоме убиоцу.

И сад ми оца он не да за оца

и не опрашта ми своја непочинства

и држи ме жедна без капи очинства

и не уклања с мене мотриоца.

Али ја силазим на дно праочинства

да тражим своме сопству носиоца

и срж своју загрејем код свог створиоца

и примим срамоту због тога злочинства.

Ако дух нема гроба, ни пепела,

о, дај мене мени, творче и праоче,

јер, ево, свако са свога распела

вапи: што си ме оставио, оче?

И хули као Влах са набикоца

зато да би га могли доубити,

и за смрт моли искорениоца,

а све речи су само једна: бити.

БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА

Ја ти не дођох, брза помоћнице,

Да би ми отсечену шаку замирила,

Нити да те носим кући, Свемоћнице,

Да би завађену браћу измирила ...

Ишчупане су ми руке из рамена,

Кућа раскућена, а браћа поклана,

Па сиђох до свог најдоњег камена

Да себе тражим, Мајко са три длана.

Једино овде, Царице Небеса, -

На мом језику се моли без застанка,

И не лаже ништа, и не једе меса,

И осам векова пости без престанка.

И кад би ми земљу и језик збрисали,

Све, сем ове стопе на којој сад стојим,

Знам: још се из људи нисмо исписали,

А док тебе има да и ја постојим.

ПРИЧА О СВЕТОМ САВИ

Када је Свети Сава ишао по земљи,

Још пре свога рођења,

Док се звао Растко,

Као што иде и сада,

Само га не видимо,

А можда је то било и доцније.

Кренуо је Савиним стопама,

Ка Савином извору

На Савином врху,

Куда и ми идемо,

Јер другог пута и нема.

Када је негде око Савина дана

Наишао Савином страном,

Напали су га пси,

Као што и сад нападају

Свакога ко се упути Савиним траговима.

Путник је најпре саставио три прста,

Како је одредио да се и ми крстимо,

Плашећи их законом

Од кога су још више побеснели,

А ни до данас нису узмакнули.

Онда се сагнуо да дохвати камен,

Али камење беше замрзнуто,

Свезано за земљу студеним синџирима,

Јер беше јака зима,

Као и ове године,

Као увек око Савина дана.

Већ су разносили Савина стопала,

Савин кук и Савин лакат,

По продолима и јаругама земље

Због које је подељен свет,

Кад је Сцети отпасао мач уста,

Једино оружје које је носио,

А које је и нама оставио,

Говорећи ове речи:

— Нека је проклета земља у којој су

Пашчад пуштена, а камење свезано.

КОСОВО ПОЉЕ

Краду ми памћење,

Скраћују ми прошлост,

Отимају векове,

Џамијају цркве,

Арају азбуку,

Чекићају гробове,

Издиру темељ,

Размећу колевку.

Куд да чергам с Високим Дечанима?

Где да предигнем Пећаршију?

Узимају ми оно

Што никоме нисам узео,

Моје лавре и престонице,

Не знам шта је моје,

Ни где ми је граница,

Народ ми је у најму и расејању,

Пале ми тапије

И затиру постојанство.

Зар да опет затрапим Свете Архангеле?

Да ми помунаре поново Љевишку?

Очни живац су ми одавно растурили,

Сад ми и бели штап отимају,

Жртвено поље са крвавом травом

Не смем да кажем да је моје.

Не дају ми да уђем у кућу

Кажу да сам је продао,

Земљу коју сам од неба купио

Неко им је обећао.

Ко им је обећао

Тај их је слагао,

Што им не обећа

Оно што је његово?

Зато јуришају на мене удружени

Кивни што сам их познао.

БОДЕЖ

По чувеној причи
Са далеког севера
Ловци на вукове
Бодеж са две оштрице
Умоче у свежу крв
Балчак пободу у лед
И оставе у снежној
пустињи.

Гладан вук
Осети крв надалеко
Поготову на чистом оштром
ваздуху
Под високим мразним
звездама
И брзо пронађе крваву
удицу.

Облизујући смрзнуту
сукрвицу
Пореже језичину
И своју топлу крв
Лапће с хладног сечива.

И не уме да стане
Док се не скљока
Надут од сопствене крви

Кад су такви вукови
Који се најтеже лове
Какви ли су тек људи
Па и читави народи
А поготову наш
Који се властите крви
Не може надостити
И пре ће нестати
Него се опсетити
Да ће крвав бодеж
Остати
Једини
Споменик
И крст
Изнад нас.

МАЈКА

Је ли још жива
Она ваша сестра
Код које сте одлазили сваке недеље
Питам Патријарха Павла

Умрла је одавно
Али то ми није сестра
Него сестра од тетке
А тетка ми је мајка
Која ме подигла од колевке
Кад се преудала
Она што ме родила

И сад ја мислим
Кад променим светом
Да ћу прво видети тетку
Које сам се највише ужелео
А за остале у царству небескоме
Има времена
Да се видимо и поразговоримо
Од Аврама и Исака
До четвородневног Лазара
Моје крсне славе

Видећу и Светог Саву
И Цара Косовскога
И друге свете и
Из рода нашега
Који су одбранили образ божји

Видећу и мајку
Ако Бог да
И ако ме позна

РЕЧЕ МИ ЈЕДАН ЧОЕК

Рече ми један чоек

на једном месту,

код једнога чоека,

једну ствар,

не могу ти рећи ђе,

одма би се сјетио који је.

Таман се дан од ноћи одвајао,

кад оно,

но је боље да не знамо ни ја ни ти за ово,

и ђе ти бијаг почео причат,

таман у цик зоре,

а зове неко по имену та и та,

дођи ту и ту,

у томе у чему си,

те ја из онијег стопа,

ја с ове банде, он с оне,

ојд, ојд, ојд, бољ, бољ, бољ,

кад имам кога и виђет.

Само ја ово с тобом,

да остане међу нама,

кажем ти ко тебе,

ово ти причам с ову страну врата,

то знамо ја и ти и црна земља,

то није да речеш ко било и о чему било,

но заиста бираник између нас,

без омрази и икакве иле,

знаш га ти посигур.

Те ти он мене тупа и тупа,

да те страг увати,

да не вјерујеш ушима,

да се то може десити ономе чоеку,

није чоче - јес богоми, - ама велиш ли - велим,

све истинску истину, истинит чоек, није од онијег,

вишега чуда нијесам чуја у моје дневи.

А Бог ти један, зађосмо у дебели дан,

зађосмо у дуге и широке,

а оно се наоблачи, Бог нареди уљев кишани,

меће свећица, пукли Божји нерими,

суво ни под пазуо, све ћићера вода,

а мене кото на ватру, она ужица бјељавине,

а оћу да чунем шта ће ми рећи,

те ја поитај, а он чеки чеки да завршим.

Све да ми је неко причо не биг вјеровао,

тога кукања, у сну се снило,

те сави оне ђузине, па јопет награди,

Самосаздана руко Божја,

шапти, шапти, шапти,

а обрни се да ко не чуне,

таман ко ово ми,

није чоче - јес богоми - е видио - видио,

јес - нес, дана ми данашњег,

море ли то бит - море.

Те живни, живни, нећемо никад,

виђи ђе је сунце, заранци, омркосмо,

те та дан то ту оста,

земље ми у коју ћу,

причам ти ко да ћу сјутра да мрем,

ово без тебе данас нијесам никоме,

а не биг волео ни ти поселе,

ту није било никога до Бога,

под каул,

то ни земља не зна,

немој преко уста да грдан нијеси,

не губи души мјеста,

е сам ја чоек од својега посла,

људи су ме тако цијенили досад,

а тако мислим и посад,

док ми се не успе земља на образ,

оба ми свијета,

умрлога ми сата.

На јад ми дође дан

и ђе га сретог,

а кућеш мимо људе,

да ме пушка уби био би раетни,

то је било за невјеровати,

не могу ти рећи шта

одма би се сјетио,

то је он мене у повјерењу,

а мене је ко подкамен,

а то у тебе гледам,

тишти ме на душу,

не могу ти рећи шта,

не чула ми се ријеч,

глуво било,

олакнуло ми је,

а знам нећеш никоме.

Куне се у једно дијете, у камен затуца, главе ми,

прс у грло, јес па јес, под гаранцију,

ако је он мене лаго ја полагујем,

а што би ме лаго - да излаже колац,

а не вјерујем богами,

то је међу нама заиста ко најбољи,

не могу ти га казат,

одма би се сјетио,

знаш га ти, да га не иментујем,

но отвори оба, видиш која су времена.

Рече ми та чоек,

којега никад очима нијесам видио,

сад ме не запиткуј како то,

искочи абгара ко ђаво из торбе,

тукну ми на уво,

а не знам вљедомо,

ма немој - мој богоми - ама нека,

е кад је тако - вјеруј богоми,

тако ће и бити,

овијем ријечима засу,

помагај суде небески,

а како то - како им се траг утро.

Ријече ми под цијену живота,

ја никако да се алавертим да се то

може десит.

вјеруј га - таман је тако,

није то из његове главе,

паде ћић на земљу,

својијем би прстом око избио,

а он удри, удри, Господу се поклањам,

све му задња прву притиска,

ко да му киша наоди из језика,

реко би чоек неће никад,

немој ово коме,

ни црној земљи,

но прс на уста,

е би се одма знало ко је реко,

ма шта велиш - велим богоми.

Тучисмо се таман ноње, ог јуначе,

е волиг би да нијесмо,

е може бит нешто па чудно на мене,

то се мене увијек шћело,

да ме снађу јади на правди Вишњега,

да се све излиже и истањи,

на куле на виле,

да се спузе ко лед између прста,

па да од тога не бидне ништа,

па ће бит да сам ја реко,

а ова година знаш каква је била,

ни суве, ни сирове, ни околиша,

куј би она пилеж, просула се фамеља,

десеторо онијег пижа,

једно другоме до ува,

но ријеч из уста ко камен из рука,

је ли - јес, није чоче - јес богоми,

нема се куј,

а у једну руку мило ми је те ми рече,

да то не чуг не биг прежалио,

не смијем ти рећи шта,

но се припази добро.

Немој да би ово коме за откуп живота,

ја ово тебе, а ти немој никоме,

то он не би другоме,

а мене је ко подкамен станац,

поврг свега јада још и то,

немој ме ништа питат,

казо биг ти да могу,

немој ово даљит,

то је чоек који зна сваке нити,

нијесам ти смио ни оволико,

ако јес - ако није.

Те ти он мене такву и такву ствар,

да ме не западне једне да изговорим,

колико изговори ли ти ође,

но не заборави на коју си,

медом ти се пресјекла,

душманин ти је не прекинуо,

тај језик у вилице не уводи,

а имо је и рашта, ноћи ми ноћашње,

ваљетно име Божје,

грану зора а он запарадио,

све из једнога витиља,

а ја слуша, слуша, слуша,

овијег ми небеса, ауг, ауг.

Тако ни прође дан и ној, двије полуредице,

све од расвита до смировишта,

грану ли то зора - ограну богоми,

не умјесмо се раздвојит,

таман ко ово ми,

не било примијењено,

но ја не мишљаг ни о чему но о своме јаду,

али кад навлачи причу и јаде заборавиг,

а поготову кад ми спомену за тога чоека,

то и то, ту и ту, на томе и томе мјесту.

а није ни до Бог,

а јес богоми,

а прекрсти се лијевом код десне,

може ли то бит - може богоми,

немо ме сад ништа припиткиват,

и да ти кажем нећеш ми вјеровати,

а мене да је неко други ваистину не биг,

то је остало ту и тутило,

и ту запечати,

земље ми у коју ћу,

оба ми свијета,

уморнога ми сата,

овога ми нимета,

живота ми свачијега,

но отвори четвере,

и пази,

не смијем ти рећи на што,

и немој,

не могу ти рећи шта,

но добро утуви и не изврзај из главе,

е ћеш свакога свога у црно завит,

свакога ко има исе у тебе,

немо ме ништа запиткиват,

нијесам ти смио ни волико.

КУКАВИЦА

Кукавица кука само у Црној Гори.

Кукавица је црногорска тица,

а кукање црногорска пјесма.

Ниђе друго није ни пристала.

Ко би други знао зашто кука?

Сметала би свакоме

сем нама.

Свуд би јој се смијали

сем ође.

Промијенила би пјесму

илм државу.

Свуд би била одвишна

да је има,

а ође би фалила да је нема.

За кукање није доста тица,

него треба и народ и земља.

Ђе то нема, она и не кука.

Ко што код нас не може пјевати,

ниђе друго не дају кукати.

Да закука — залуд би кукала,

нико јој се не би разумио.

Она кука тамо ђе свак кука.

Не зна сем да кука, као и ми,

неодморка — не суши образа,

шта би она чињела ђе друго?

Она бар зна мјесто за кукање,

ђе се има зашто закукати.

Није могла боље изабрати,

нема љепше земље ни народа.

Нит је ође била, нит ће бити,

кукавица икад беспослена!

Кукавици ми се не чудимо,

чудимо се другајем тицама,

шта ће ође ако не кукају?

Теке ове наше све кукају:

и грлица и кокот и врана

и тић кука — ено га колик је!

Срамота иг од нас да пјевају,

е немају ни коме пјевати,

зазорно је нама пјесме слушат.