МИЛОВАН ГЛИШИЋ Глава шећера

Тек се сунце смирило, а Радан Радановић из Крнића измиче с празним колима из Ш. Почесто ошине волове – хита кући, далеко му је... Док ето ти трчи за њим један омален господин у шубари па виче: »Стани, брале! Хеј, брале, стани!« и маше на њ руком да стане. Окрете се Радан и устави волове. Приђе му господин омален, буљавих очију, с постриженом брадом и кратким чибучићем у зубима, па га упита кривећи уста на једну страну:

– А шта ти је то, брале?

– Које?

– Ово овде – рече господин и пружи прст на велики сврдо јармењак, што беше задевен у јастук предњи.

– Па ето видиш шта је... сврдо – одговори Радан нерад да дивани кад му се хита.

– А богати, брале, шта радиш с тим? – упита господин.

– Вртим главчине, јармове, јастуке и још којешта – рече Радан мерећи господина од пете до перчина.

– Ваљда кад хоћете да растресете вуну, онда бушите тим јастуке па повадите? – рече господин мислећи о јастуцима што се под главу мећу.

– Та није то, него ове јастуке – рече Радан и показа му руком предњи и стражњи јастук у кола.

– А је ли то старо, брале? – упита господин. Радан већ виде с ким има посла, па да би га се отресао рече:

– Откако је бога и вола, од онда је и сврдо.

– Зар така старо? – зачуди се господин.

– Ја шта мислиш ти... – потврди Радан па викну на волове да иду, и сам пође.

– Стани, брале, молим те! – устави га господин.

– Шта ћеш?

– Би ли ти то мени продао?

– Не могу – треба ми, како ћу продати!

– Али молим те, брале, продај ми!

– Не могу ја – треба мени сврдо.

– Добро ћу ти платити.

– Аја, не могу никако – рече Радан и пође.

– Ама молим те, брале, стани!

Радан опет стаде, па као затежући се рече:

– Та оно, ја ти могу баш и продати; само бојим се да не буде за те скупо?

– А шта цените, брале? – упита господин, радостан што Радан пристаје да прода.

– Две рубље.

Извади господин одмах две рубље из шпага па Радану у руке, и прими сврдо. Завири у кола, па видев торбу са стварима, упита:

– А шта ти је, брале, ово?

– Ето торба! – рече Радан чисто спрдајући се, јер већ беше видео да је господин мало ударен обојком.

– Знам, знам... Него шта си то накуповао?

– Опанака, соли и још штошта.

– Па ви то мећете у парчадима со у јело? – упита господин разгледајући крушац соли. – Је л’ те?

– Туцнемо је мало па онда.

– А опанке кад идете у цркву?

– Ја, кад идемо у цркву.

– Други пут идете боси? – Јес’, други пут идемо боси. – Одговараше Радан тек онако – нек се говори којешта.

– А не бојите се змија кад идете боси?

– Јок, не бојимо се!

Господин утом разви један замотач у торби, па рече, као чудећи се:

– Гле, гле! Та то је глава шећера!

– Јес’, глава шећера!

– То за каву ваљда?

– Ја, за каву.

– И градите слатко, штрудлу, локумиће, гурабије... је л’ те?

– Јес’, то ће капетан градити. У нас, хвала богу, то не граде.

– А имате капетана?

– Имамо – ја! – одговори Радан већ излазећи из стрпљења.

– А има ли деце?

– Има двоје-троје...

– Па то сте њему купили главу шећера?

– Јес’ – њему.

– Е, е, ви’те, то је лепо – кад сељани воле тако своје старешине.

– Лепо је.

– А купили сте за ваше паре?

– Није. Он је дао.

– Да, да за његове паре купили сте. Лепо, лепо... Ви’те, он ће то да гради деци локумиће.

– Хоће, хоће да гради, ја! – рече Радан, па га онда упита: – А богати, не замери што ћу те запитати, шта си ти?

– Ја? Је л’ те?

– Јес’, ти, шта си?

– Ја сам, знате, професор.

– Тако! Ти си провесор што учиш оне старије ђаке?

– Да, да – одговори професор.

– Е да си поштен, брате! – рече Радан, па га погледа тако сажаљиво што је онаки; чисто си му по очима могао познати, где би му рекао: боже, па и оно јадно учи некога!...

И ошинув волове, пође и рече:

– У здрављу, господину провесоре!

– Сервус! – рече професор.

– Да си користан дабогда! – удари Радан већ да се спрда.

– Слуга сам! – рече опет професор клањајући се и држећи сврдо.

– Хајд’ тако право – на камен стао! – рече Радан и зацену се од смеха. Ошину волове и похита да барем стигне до механе у Дубрави, а већ даље лако му је. Кад се мало поодмори... стиће ће понајлак.

Било је већ близу по ноћи. У механи у Дубрави седи још неколико њих из оближњих села. Неко пије вино, неко ракију; неко погађа »попа«, а неко »у каиш«. Док стадоше кола пред механом. Врата се отворише и уђе Радан.

– Добар вече вам, браћо! – назва свима скупа.

– Бог ти помог’о, Радане! А одакле ти у ово доба? – упита га један, што већ беше забо прст у каиш, и погледа Радана.

– Ниси погодио! – викну онај што држи каиш. – Дај цванцик!

– Баш си баксуз, Радане! – рече онај што беше забо прст, тргнувши руку као опарен. – Ето, чим те погледах, изгубих цванцик.

– Е, хоћеш ти каиш!.. Шта ћу ти ја! – рече Радан.

– Како си, Радане?... Поп! поп! поп!... Одакле ти?... Пол! поп! поп!... У ово доба?... Где је поп? – упита готово певајући један, а држи у десној руци две и у левој једну карту, хитро их премеће, већ што треба у тој игри и виче, и пита узгред Радана.

– Ја, вала, сад из вароши – одговори Радан.

– Ово је поп! – викну један од погађача и лупи по једној карти.

– Сутра! – узвикну онај што разбацује, изврте карту, кад оно дама.

– Их, ороспију му очину! – викну погађач. – Баш си баксуз, Радане!

– Баксузи сте, чини ми се ви сви... – одговори Радан. – Деде баталите ту спрдњу да седнемо, као људи.

– Богами, право велиш – рекоше они што су изгубили, па се дигоше и седоше за један подугачак сто. Поустајаше сви, махнуше се игре, и сви заседоше заједно с Раданом. Наручи Радан себи вина и остали шта је који хтео...

– А шта си то ћарио у чаршији? – упита онај што је на каишу изгубио.

– Продао сам мало жита и вуне... Иде Ђурђевдан, па ти, богме, имам муке. Ваља ми дати порезу, а мораћу платити и оном поганцу интерез да ће ми очи ископати.

– Је ли то Узловићу? – упита онај што је бацао попа.

– А њему скоту – ја!

– Е како те Узловић закачио у своје канџе, не ишчупа га се ти шале!

– Вере ти, Радане – упита један од њих – право ми кажи, колико си узајмио од њега?

– И не питај, брате, колико сам. Да бог сачува сваког таке позајмице!... Знаш кад се оно ономлане оделих од брата. Остадох једин, са женом и децом... Куд ћу и шта ћу? Не знаш шта ћеш пре: јали вратити стоку, јали притврдити ограду, јали оплести, јали окопати... Овамо, опет, седиш у кошари. Удари зло време, немаш се где склонити. Кућу да градиш, немаш откуд, а мораш. Већ и ружно је – свет се спрда: »Ено га каки је радин! Седи толико земана у кошари!...« Ниси никуд пристао...

– Богме никуд! – рекоше неки.

– Шта ћеш, куд ћеш?... Дај да се задужи, да се начини макар мало, крова над главом. Кад, ал’ хоћеш... Не мо’ш ишчупати паре да клечиш! Дају ти, али по дупло. Најпосле зажмурим, па хајд, оном нашем Чивутину, Узловићу поганом. »Дај, забога и побогу!...« Види, где ти је преша, па шиша како он хоће. И тако на једвите јаде ишчупам педесет дуката те начиним ону кућицу... А богами, да ми није оне деце, сутра бих угарак у њу!

– И даде ти педесет дуката? – упита онај што је погађао у каиш.

– Даде, не дао му бог весела дана!

– А привали добар интерез, привали – је ли? – упита онај што је бацао попа.

– O, мој брате, да је само интерез, било би цвеће и ковиље, али уписа у облигацију осамдесет дуката, па још интерез на све... Прође година, ваља исплатити, а нема се откуд. Молих га, кумих да ме почека још који месец дана, док продам ракију и неко свињче, па да скрпим и да му исплатим. Аја! Неће ни главе да окрене, него вели: »Паре на плац, јали ћу те суду!...« O, невоље и муке моје! Потеци на све стране. Не мо’ш из земље ископати. Молих га опет, молих већ као самог господа бога – боже опрости! – Напослетку вели: »Хајде да променимо облигацију.« Нарачуни тамо – не знам дангубу, те интерез, те писање, изиђе равних сто дуката. »Сад«, вели, »да променимо, али да начинимо на сто педесет дуката.« Окрени, обрни – немаш куд! Дам му облигацију...

– Их, Радане, забога! Зар баш даде?! – узвикну један између њих упрепашћено...

– А ја шта ћу, мој брате!... Да ми дође добош пред кућу, куда ћу онда?... Сад, вере ми, ни сам не знам шта ћу... Идем често као луд. Што год урадиш, подај њему. Ни ода шта ти вајде није... Ради, скапавај, гладуј па подај другоме нека ти изеде, а ти опет живи као скот!...

– А зар је он мало њих упропастио, мој Радане! – рече један. – Дабогда да и ти читав останеш.

– Мучно, богами!... Ко се данас задужи – нема му бела дана више! – додаде други.

– Ама ко ли први измисли тај несрећни интерез да ми је знати? – упита онај што је погађао у каиш.

– Бог зна ко је!... – поче онај што је изгубио на попу. – Ја сам слушао од старих људи, кад интершчији оде душа на онај свет, растопе сребра па га залију; а тело му никад не може иструнути у земљи; него поцрни и скамени се, па тако остане век и амин – као црн огорео пањ.

– Ко узимље интерез и ко криво мери – рећи ће на то онај што је погађао у каиш – и он се тако уабоноси у земљи. Не да му онај грех ни да иструне као остали људи...

– Јес’, јес’, и ко мери криво и њега стигне проклетиња – прихватиће онај што је увијао каиш. – Знаш кад оно, има већ ваљда десет година, беше некако око Илијнадне она велика хала и ветрина, тамо по Међеднику. Казују да је онда ветар извалио један грм крај пута – било му је ваљда више од триста година. Лепо га, кажу, понесе у облак као перце, а у жиљу му заплетен човек, црн као угарак, а закачене му на уста, па кроз образ и леви и десни, две куке кантарске, и око врата му уплетен кантар читав онако са синџиром и јајетом... То је, кажу, био некакав што је криво мерио, па га бог тако наказио...

– Ала је то била хала и ветар, мој брате! – зачуди се онај што је растурао попа.

– Ја шта мислиш – рећи ће Радан. – Ено, преклане кака сила беше духнула и овуда. Хоћаше све град потући у корен... Срећом обиђе на планину, те не учини много квара.

– Одбише ветрењаци! – додаде један. – Баш онда на врх Превоја потукоше се... Ломи се, ломи, ломи... рекао бих, све ће у содом! Док се отиште она сила планином. Ишли су сутрадан људи те гледали... Све грмље поизваљивано...

– Ојађено се бију те хале пред тучом... Да бог’ сачува!

– Јеси слушао нашег Станка? Ето он је ветрењак... Кад се, вели, побију, докопају грм за врх па га ишчупају као струк лука и туку се... Ја сам баш гледао кад се купао летос у реци – сав модар као чивит. Испребијали га, вели, ветрењаци; али им баш и није дао да учине штете...

– И сваке се године бију на Превоју... не може се обићи друкчије – рећи ће Радан.

– Вала и јес’ ружно место. Усред подне сумња те онуде проћи, а камоли ноћу – потврди онај што је окретао попа.

– Свуда је вала незгодно – почеће Радан – а на оном броду код воденице и горе мало, поред вира Петрова, не знаш које је горе...

– Јес’ ја, баш је страшно код Петрова вира – рећи ће на то, онај што је погађао у каиш. – Ја се и сад чудим како имаде куражи Петар да усред глувог доба онде зарони!...

– А зар је заронио? – упита један.

– Ја шта ти мислиш, мој брате! Дигао се, вели, у рибу ноћу, па хајд виру. Лепо, тишина, а вода мирна; месечина – није баш највидније, али се тек види. Дође, баци једном пређу, ухвати нешто рибе; баци опет – ухвати; кад баци трећи пут, закачи се пређа. Повуци тамо, повуци амо, не мош маћи... Дај да се зарони. Свуче ти се он лепо, засуче ногавице, па зарони у вир...

– Зар глуво доба, па зарони у воду? – упиташе сви чудећи се толикој смелости.

– Јакако, мој брате!... Зарони ти он лепо. Кад доле, а пређа се натакла на неку грдну пањину; једва је распетља, повуче и пође навише... али хоћеш! Нешто ти њега стегло за обе ноге па тегли наниже, као олово... Бе деде, бе деде, отимљи се он; аја, хоће лепо да одвуче на дно!... Он ти онда држ рукама за жиље, те једва изгамбуља на обалу. Кад има шта видети!... На ногама му жуте букагије, као восак!...

– Аох! – повикаше сви, а очима узверише од страха.

– Погледа... баш букагије!... Шта ће сад? Скинути не може. Хајде, вели, да се полако гамиже, па што бог да!... Узме пређу и оно мало рибе, па хајд насипом.– Иде тако полако, иде... Док се обре, пред њим црн поп! Асли црн као угљен, а лице и све му зарасло у саму браду. »Дај ми те букагије да ти скинем!«

– Баш лепо заиска? – упиташе неки од њих.

– Заиска, јакако! – прича он даље: »Дај ми«, вели, »те букагије!« »Не дам«, вели Петар. »Море дај, немој се мучити... скинућу ти их!« »Јок, не дам!« рече Петар и пође. Попа нестаде. Нити се знаде куд оде, ни шта би од њега. Ама да рекнеш да је што шушнуло... ништа! Иде он опет најлак насипом, иде... Док ти њему спаде с леве ноге једна пранга. Он је узе у руку, па пође мало брже. Кад на читав пушкомет зацрни се нешто малено као клупко... Учини се Петру да из воде излете и паде на насип. Затрча се право њему, а све веће расте, расте, расте... и окреће се исто као радиш; дојури већ до њега, кад – ал’ опет онај црни поп па иште букагије. Петар не да никако... Облета поп и иска, па га опет нестане... Спаде Петру и друга пранга. Он узе букагије у руке па носи, а опучи сад брже... Иде тако иде, док ти њега нека рука дохвати остраг за раме. Окрете се Петар, кад – али опет онај поп. »Дај ми, море, те букагије!« – Не да он никако. Салета тако, салета... Док запева петао негде у селу... Нестаде попа.

– Носи ли он букагије? – упита онај што је растурао карте.

– Не пушта од њих шале... Донесе их тако кући. Наложи, вели, ватру, као да ће вола пећи. Кад се добро разгори, он разгрте жар, па букагије усред ватре!... Ништа ти бог не даде, него стаде писка, цика, пуцњава, као да кокице кокаш... А он удри загрћи оним жаром; а оно пишти, пуца, истура жишке чак у пајанте... А он једнако загрће док се већ не утаја. Још натрпа озго дрва, да добро сагори. Кад после разгрте супрет – а оно црне као угљен!...

– Ви’ш, огорела она нечастива сила! – рећи ће Радан.

– Па куд их део, богати? – упиташе остали.

– Бацио их на таван и ту су му стајале, бог зна докле... Ишли су људи, као на чудо те гле дали... После, вели, нестаде их. Или их нек’ украде, или их онако нестаде – ни сам није знао...

– А јеси ли их ти видео? – упита Радан.

– Нисам ја, али су ми казивали баш људи који су гледали...

Еле, тако се, уз пиће, осуше приче све страшније и страшније. Било је већ право глуво доба кад се Радан кренуо из механе. Они још осташе. Мало се угрејао пићем, а мало се, богме, и узјазбио од оних прича, па му све пири некаки врућ ветар око ушију. Сад ће већ на брод под воденицом. Таман да нагази кад стаде плакати неко дете у страни више пута. »Откуд сад дете овде?« помисли Радан, а обузе га сумња. Дете плаче једнако. Погледа опет, а оно се спушта к њему: малено детенце, као ћупић... црни се; у мраку не може ни да га види добро. »А што плачеш, мали?« упита га Радан. »Изгубио сам козе, па не смем кући.« – »А чији си ти?« Оно плаче, не хтеде казати. – »Оди на кола«, рече му Радан. Оно одмах, јечећи, скочи на кола. Радан седи на предњем јастуку и натера волове на воду. Кад беше насред воде, док дете поче да се церека; не смеје се као остала деца, него некако сасвим извраћено: »Наша глава! ха, ха! Наша глава! ха, ха, ха!« Осврте се Радан, а оно извадило из торбе главу шећера, па одломи озго један окрајак и загризе. »Не дирај тај шећер!« издера се на њ, а помисли у себи: »Ово нису чиста посла!« Оно се трже и стрпа главу шећера у торбу он се опет окрете напред и ошину волове... Док ти се навали њему нешто на леђа, па све теже, теже... хоће да га завали натраг. Маши се руком на раме, кад али – шапа! На друго, и ту – шапа! Једва се мало осврте, нема детета да седи у колима. Волови запели па сипљу, као да је камење натоварено; њему опет све теже и теже... Већ опажа како му нокти од оних шапа проболи гуњац, па већ дохитају и кожу. Мрдне мало да стресе, аја – још горе притеже! Волови запели, једва помичу кола. Да му је барем на обалу изићи. Ошину их што игда може – те једва извукоше кола на обалу... Сиђе Радан полако са кола, да бар воловима олакша. Кад, али – хоће оно да га обори. Омане да стресе – не можеш маћи. Притеже, кости му пуцају. Попне се на кола, не могу волови готово да макну. Пуца онај јастук под њим, као да је натоварен воденични точак. Дође већ да се свисне од терета. Свога га мртви зној проби... Читав сахат бочио се тако с том нечастивом силом. Док се чуше срећом и петли... Одскоди му дете с леђа, па наже уза страну. Обазре се и рече: »Моли се богу, Радане, што петао запева, а ти би заиста упамтио мене. Него свеједно, ту је глава шећера!...« И нестаде га. Радан се прекрсти, извади пешкир из недара и убриса се од зноја, па потера волове. Петли учесташе. У саму зору стигао је кући.

***

Богами, ја не знам шта су ти јадни капетани толико натрунили тим људима што пишу у новине и књиге!... Ама нека ко год замочи перо, одмах ти ту потегне капетана: те не знам – у црвеним јеменијама с репићима; те – тур му до земље; те прекрстио ноге на сиџадету па пуши из чибука; те – узима мито; а већ нос, главу, врат, трбух и ноге немој ни спомињати! То начине да те бог сачува и склони... Начине од здрава и читава човека накараду! Да га у сну усниш, би се уплашио, а камоли да имаш с њима кака посла. Оно, додуше, ни ја их толико баш не браним; има их и накарада. Свет је овај ионако пун јада и накарада. Али што баш све накараде писати, те, ни за што ни кроз што плашити поштене људе? Шта се не би написао какав леп капетан?! Ето, на пример, знам ја једног веома финог и лепог капетана... неког Максима Сармашевића.

Биће две године како је добио чин капетански. Ја мислим да сте га виђали ако сте били који пут о Васкрсу или о Госпођинудне на сабору код н-ске цркве. Среска је кућа близу; нема ни сахат хода одатле. Дакле, кад је год сабор код н-ске цркве, дођу и господа из Владимираца на сабор. Капетана ћете лако познати. На њему је најновија униформа од све униформисане владимирачке господе. За њим на три корака увек иде један дугачак пандур с пиштољима и јатаганима за појасом, а о појасу му виси читав вашар од тоболаца, паласака, чакмака и осталих пандурских дрангулија. Тог пандура веома воле капетан; довео га чак из другог среза кад се преместио. – Осим униформе и пандура, познаћете капетана и по лепом стасу и облику његовом. Није вајде – баш кад га човек погледа, мора признати да га је сама природа створила да буде капетан. Па још оно његово званично понашање! Ево, смео бих се с вама опкладити у што год хоћете да нисте досад нашли таквог капетана да му се и у говору, и у смеху, и у погледу, и у сваком ма и најмањем покрету огледа строга званичност као што је то у Максима Сармашевића, нашег лепог капетана. – Ето, на пример, какав беше капетан Јаков Јаковљевић, што је био над овом капетанијом пре Максима. Никад не дође у канцеларију изјутра пре док не попије у механи пет-шест полића препеченице; па онда заводни очима, а све пљуцка, штуца, искрмачи сваки акт који му до руке дође, а канцеларија му заудара као ракијска мешина. А овај капетан јок! Он дође изјутра трезан, чист, лепо очешљан, умивен; седне за свој сто, па заиште од пандура свога чашу хладне воде и парченце шећера, што му се одмах донесе на чистом служавнику. Он онда пијне мало, па чисти нокте, па опет пијне, па опет чисти нокте – док попије воду и очисти нокте лепо. Затим му се донесе кава. Он запали цигару, пуши мало и шета се по канцеларији, па сркне каве, па опет пуши и шета се, па опет пије каве. Затим примети пандуру ако је нашао што необрисано и ненаређено, узме акта и већ – почне свој рад... Ето, на пример, какав беше онај Сима Симеуновић пред Јаковом. Канцеларија му увек загојаћена, непроветрена, заудара на она акта; осим што се улето изувао у канцеларији и држао на полици међу актима увек боцу сурутке, што је »пио од груди«. Еле, просто си једва чекао да час пре изиђеш на чист ваздух. А овај капетан јок! У њега су послеподне, особито лети, прозори отворени, на столу мора бити цвећа; зими кади се измирном или шећером... милина ти ући. Чисто би се сваки дан судио, само да улазиш у тако чисту, тако проветрену и намирисану канцеларију и код тако лепог капетана!...

Па и капетаница и деца Максимова – све ти је то некако уљудно и у свом реду. Па и деца му се владају некако господски – истина су мало несташна. Један му је син већ поодавно у Београду; учи гимназију.

Еле, као што видите, ретко где има тако лепо и згодно капетанско племе... И тај лепи капетан опремио се једно јутро да иде по срезу.

– Јеси ли спремио, Ђуко? – упита свог пандура, свог љубимца.

– Јесам, господине! – одговори пандур смахнув левом руком фес с кићанком до рамена за врат.

– И ти ћеш са мном... Реци нек окрену кола. – Кола се окренуше и капетан уседе, па махну руком на Ђуку: – Хајд’, пењи се! – Ђуко се посади у кола према капетану.

– Е сад ћемо Ђуко, право у Вучевицу – рећи ће капетан кад већ кола измакоше из авлије и појурише друмом. – Најближе је и најзгодније да се доручкује штогод... Ти већ знаш... Ја, збиља, да ли си ти понео и оно? – упита капетан Ђуку мало потише да не чује кочијаш.

– Је ли главу?... – упита опет тако исто Ђука.

Капетан климну главом да јесте.

– Понео сам... Ех, господине, зар ја то да заборавим!

– Само штета што је онај лола окрњи...

– Баш штета, господине. Онако велика глава... Нисам је веће видео... Па ми ту соли памет да га нешто плашило и откинуло парче... Као да ја не знам да је он то пијан одломио... Нагрдио онаку главу!

– Не мари ништа... Моћи ће проћи. Шта велиш, Ђуко?

– O те још како, господине! Ова луда светина... шта ти она зна? Права марва!

– Само, Ђуко, паметно!... Нећу ником да си словца проглавио. Ја нећу да ми се рекне да узимам мит... Видиш и сам, ако им узмеш јабуку из руке, дигну на те вику као на белу врану... Овако ћу ја њих друкчије мало да шишам!... Само ти буди паметан. А већ трећа пара твоја и божија!

– Хвала, господине! – захвали Ђуко придигнув се мало и машив се за капу. – А већ за то не бери бригу. Умећу ја њима подићи како ваља... Ти само гледај сехира док дођемо у Вучевицу. Ту ћемо учинити севте, па елбет буду батли Вучевчани...

– Како је ове године летина? – пита капетан једнога од њих.

– Та свакојако, господине! Нема оних старих година.

– Нема, ја – нестало је оног берићета. Памтим ја, док сам био практикант, па са шездесет талира живио сам боље него данас, као капетан.

– Јес’, богме, господине! – потврђују остали.

– Нема ти данас ни берићета – ништа! Изопачио се и овај свет. Нико ти ту не поштује старијега, ни чиновника, ни попа, никога... Нити се ко ту богу моли, нити иде у цркву...

– Јес’, богме, господине, право кажеш! – гракну они око њега.

– Ено, знам ја пре... Дође ти на сабор код цркве сваког празника тушта света. Лепо се помоле богу, па онда заседну за совру, призову богме и своје старешине, па се ту гости и весели до неко доба ноћи.

– Јес’, богме, господине! – опет гракну Вучевчани.

– Био сам баш млађи писар код покојног Вула Ивића, капетана. Кад се вратимо тако са сабора – носе два пандура пуне вреће дарова. Ту су ти чарапе, пешкири, јабуке, тканице, па богме, и по неко руно и ћилими или јарње... А сад нико ни да се пошали. Нема, нема – браћо, ништа; прошле су оне старе године кад је било берићета...

– Право велиш, господине, богами! – рећи ће један од сељака. – Овај се данашњи појас некако обезочио и баталио – да бог сачува!... Шта се чини, чудо те и ово мало бог још даје.

– А баталио се, брате, дакако! – наставља капетан. – Ено, пре неких година, знам – прође старешина. Ако га сретне почем сељак, макар и не био из његовог подручја, он ће му на читав пушкомет стати и скинути капу; чак сјаше с коња, па му ода чест. А данас јок! Прође мимо те, готово да се раменом очеше, па баш ни у уво!... Зовем га, брате, ето послом званичним у канцеларију – неће да дође; по десет пута шаљем пандура, док га једва дотерам... Ето каки је данашњи свет! Ето каки је данашњи нараштај! И ми се нечему надамо?! Мрка капа, зла прилика!... Сутра да се нешто отме Босна јали Херцеговина – ко би управљао оним народом, него опет ми чиновници и старешине. А како ћеш му, врага, управљати кад те се не боји!... И ти, опет, правници и лицејисте, што уче тамо по Београду, мисле тако је то; мисле овамо печене шеве падају с неба. Деру се једнако »републику«, те »комуну«, те »социјалну демокрацију«, те не знам шта још. А не знају они, јадни, шта би било од нас! Ето, дошао би лепо Немац или Инглиз те нас све овако купио и одвео на море да лађе вучемо... Хоће републику, комуну?!... Виргаз њима треба – виргаз!

И тако док се част спреми, наш се лепи капетан сит наразговара отприлике оваквих разговора. Упути скромне Вучевчане да поштују своје старешине, да их слушају и буду им на руци у сваком послу њиховом. Даље опомену их да се добро чувају »републиканаца« и уопште бургијаша, немирних и подозривих људи, и чим кога опазе да им је дужност одмах га јавити свом старешини, а он ће већ даље чинити што треба. Еле, насетова их много и много. А и ваљало је да их насетује. Сад је тек први пут изишао у Вучевицу, откако га поставише да је капетан над тим срезом. Он је често походио села, али се увек дешавало да Вучевицу обиђе; није му било по згоди да сврати и у њу.

– Ама ти ништа, Ђуко, не руча, вере ми – рећи ће један од њих.

– Ја, богме, не може боље бити... Алал вам вера и вашем дочеку! Ви осветласте образ данас, бели! – узе их хвалити Ђуко и потапка обојицу по рамену.

– Само не знамо, како капетан. Да ли је њему било па вољи? – рећи ће на то онај други.

– Како није! – поче даље Ђуко хвалити. – Знам да није ни у једној капетанији ниједан капетан тако дочекан као што сте ви дочекали вашег капетана. Ено, познајем га по разговору, како је весео, и добре воље. Никад га, нисам видео тако добровољна!... По другим селима, наљуте га, наједи се, па је поваздан туробан. А сад, видите ли само, како је разговоран и како се смеје. Сад као први пут код вас. Је ли, досад није долазио, а? – упита их Ђука вребајући згоду да оствари свој план.

– Није до данас. Ово је тек први пут. Други су долазили чешће – одговори један.

– Баш би ваљало – рећи ће на то други – да му спремимо једно јагњенце, а? Шта ти ко велиш, Ђуко?

– Не шал’те се главом! – искоси се Ђуко чисто љутито. – Јок. То нипошто да нисте радили! Одмах ћете му укварити ову добру вољу.

– Та оно ми ко хтедосмо, – поче један од њих снебивајући се – да га не испратимо празне руке...

– А знате ли ви – поче пандур веома поверљиво и чисто шапћући да их уверава – да то изгледа као неки мит?... Ви може бити то и не помишљате, ама опет некако излази налик. И што је још најглавније – знате ли ви да овај капетан неће ни да чује за мит... Ништа га тако не ражљути као кад му поднесе човек нешто што би се могло рећи да је мит. Ето, вере ми, тако се ражљути да по два дана ништа не окуси од тешка дерта. Ја знам да ви немате ни зашто да га подмићујете... Него хоћете онако, руке ради, да дате своме старешини што вам је први пут дошао у село... Ама, он ће сам мислити да га митите, па не ваља.

– Јок! Не дај, боже, да га митимо – поче уверавати Ђуку један од њих – него ко велимо где нам је први пут дошао – неће ваљати да оде онако без ишта.

– Ја, ја – поче опет Ђуко да навраћа воду на своју воденицу – Оно, истина, тако је, али шта ћемо – кад то некако неће бити у реду? – И пошто се мало промисли додаде: – Тек, опет, ви можете да не изгледа ни као мит, нити да, опет, оде онако празне руке.

– Па дела, Ђуко, вере ти, како би се то могло? – упиташе га прибивши се уза њ да боље чују.

– Спремите ви њему нешто, нек понесе деци... – учи их Ђуко чисто шапћући... – То ће бити најбоље!

– Јес, богами, право велиш! Него као шта би?

– Хм, хм, шта би? – промишља, божем Ђуко... – Хе, шта би – то је мука сад! Да је нешто за децу онако лепо...

– Да спремимо једно прасенце мало?...

– А јок! То неће бити у реду... А и да је – он прасаца сад има. Ту баш пре неки дан опрасила му се крмача.

– А би ли ваљало једно јаренце? Деца воле јариће...

– Та оно воле, него, опет, опет – и то некако није лепо... Али ви’ш, ви овде немате близу дућана. Хеј, хеј, баш незгодно! А могли бисти им купити по лимун, или по малко шећера лепа...

– Их, болан, да сам знао – вајкаше се један – могао сам купити ономадне кад оно силазих у варош!

– А! Знате шта? – узвикну Ђуко као досетивши се. – Кад рече у варош – и ја сам баш јутрос из вароши, па уз пут сустигох капетана, те пођох амо с њим. Ја сам купио за моју чељад нешто шећера – могу вам дати, кад баш хоћете... Макар ја опет ишао кастиле за то у варош.

– А да ли ће ваљати?

– Како не би ваљало? Ја што купим – пред начелника да изнесем, не бих се застидио. Онолику главу шећера не можете наћи лако ни у Београду...

– Е баш, Ђуко, хвала ти!... Хајде да зовнемо и ону двојицу општинара.

– И кмета зовните – рече Ђуко – да му што не буде криво, где га не питате.

– Јес’, јес’ и кмета да зовнемо – и сложише се њих два и одоше да их зовну, а Ђуко оста осмејкујући се задовољан што му тако славно иде посао за руком. Извири мало иза вајата и погледа капетана, па намигне – као вели: »Гости се ти, господине, још мало! Твој верни Ђуко зна шта ради. Не бери ти бриге!

Утом сва четири општинара и кмет, те за вајат Ђуки.

– Е па дајде, Ђуко – рећи ће један од оних што су малочас с њим већ уредили посао. Ђуко приђе колима и извуче торбу, па као заклањајући је за се да не угледа капетан, донесе је међу њих. Али оштар поглед капетанов добро је пратио Ђуку шта ради, и да се откуд ту десио какав још оштрији поглед од погледа капетанова, могао би лепо опазити како се капетан задовољно осмехну кад виде где Ђука узе торбу из кола. Ђуко саопшти целу ствар и оној двојици општинара и кмету сасвим потанко и разговетно да они нису ништа друго у тај мах зажелели, него »само да не буде одвећ скупо«.

– Како бих ја вама прескупио! – одговараше Ђуко на ту жељу њихову. – Та сатрео би ме хлеб и со ваша. Јок, богами – равна три талира дао сам за њу.

– Е баш скупо си платио, брат-Ђуко! – примети кмет. – Скупо, није вајде!

– Јес’, истина, поскупо, ама је и ваљано! Погледајте ви, колика је то глава шећера!

– Дајде, Ђуко, да видим! – заиска кмет; узе и преврте тамо-амо, па рече: – Није вајде, добра глава само штета што је окрњена...

– Ништа то не мари. А богами, дао сам равна три талира. Није права да штетујем...

– Напослетку и вреди... – рече један од општинара. – Само да није окрњена.

– Баш, Ђуко, доста ти је дукат – рећи ће кмет. – Немој ни ти сад затезати... А заиста да није тако оштећена, дали бисмо ти три талира...

– Хајде, Ђуко, да се иде, Ђуко! – викну капетан и неки потрчаше вајату да га зовну.

– Ето ме, господине, ето сад! – одазва се Ђуко, па навали на општинаре. – Е нека је за дукат.... Људи смо наши, а три цванцика није богзна шта... Дајте паре, ето зове ме капетан; похитајте и ви. Сад је баш и у реду, као на поласку да му дате...

Кмет извади из кесе дукат у злату и даде Ђуку:

– На, брат-Ђуко, и алали!

– Нек ти је алал, брате! – рече Ђуко предајући главу кмету. Затим приђе капетану и упита: – Хоћемо ли, господине?

– Спреми и окрени кола! – рече капетан и Ђуко оде да барата нешто с кочијашем око кола.

– Господине – почеће кмет – није баш у реду да одеш од нас тако празне руке... – па му пружи главу шећера. Капетан као чинећи се да му то није по вољи, уозбиљи се и упита:

– А шта вам је то?

– Та, ето, мало шећера, велимо да понесеш твојој дечици, нек су ти жива и здрава!... – вели кмет.

– Та није то требало... Баш није требало – вајка се токорсе капетан. – Ја ни од кога не узимам ништа... Него већ...

– Понеси, понеси деци, господине! – гракнуше остали. – Деца су, нека им засладе каву...

– Па оно могу деци понети, али баш нисте требали то чинити; право да вам кажем, није ми по вољи. И не бих узео да нисте ви. Али сад што му драго... – изговара се капетан, а Ђуку се само смеши брк.

– А немој што замерити, господине – вели кмет. – Ми смо људи прости... Није да рекнеш какав мит – боже сачувај!...

– Нити бих вам узео ја мит – прекиде га капетан. – Да ми дате пун овај вајат дуката – не бих вам ни погледао, само ако је мит... Овако за љубав и добро познанство могу понети деци то мало шећера... – Ту се окрете Ђуку и рече: – Деде, Ђуко, метни и ову главу у кола!... – Ђуко одмах узе и већ остави је, где је и стајала.

Одатле се крену капетан обилазити остала села. У Кујавици је извидио спор око потеса, где обе парничне стране купише од Ђука наизменце главу шећера, коју ју он »за своју кућу набавио кад је јутрос из вароши пошао«, и дадоше капетану тек, руке ради, да понесе деци. У Звезду је капетан извидио опет спор око неке сеоске воденице, поучио људе да слушају власт и да јој буду на руци; и ту су парничне стране дале капетану главу шећера да понесе деци тек руке ради. У Крнићу је опет извиђао неки спор око потеса и узгред добро саслушао попа Перу Поповића, који му се пожали на учитеља Сретена Павловића да је немиран, да псује закон, веру, да развраћа децу, даје им којекаке скаредне књиге да читају, каже им да горе нема неба ни раја – него да је то некаква празнина; каже им да не треба власт слушати, што је капетан већ »узео к знању«, и добио, наравно, опет главу шећера да је, руке ради, »понесе деци«. Одатле је кренуо у Прхово, Драгојевац, Мрђеновац, Миокус, итд. по свих, на броју преко 54 села у својој капетанији. Свуда је имао по нешто званична посла: негде извиди какав спор, негде нареди нешто, негде испита да нема каких бургијаша итд., што већ иде у званичну дужност тако врсног капетана, који је само својим приљежним и ревносним радом и великим снисхођењем према претпостављеним својим дотерао до тога звања свога.

Свуда је говорио лепе беседе, пуне поуке, какву може само исказати тако вредан и ревносан капетан. Свуда је био добро почашћен и дочекан. И, напослетку, свуда је добио ону исту главу шећера из торбе Ђукине, да је понесе својој деци »тек руке ради«... Читаву недељу дана зачамао је наш лепи капетан, путујући по срезу »по званичној дужности« својој.

Кад се већ вратио и био надомак Владимирцима, где је среска кућа – рећи ће задовољно своме верном Ђуку:

– Па, Ђуко, јесу л’ батли Вучевчани, а?

– Добро је, господине, добро! – одговара Ђуко смешећи се. – Само је могло још и боље бити. Штета је што је она рђа открњи, а свуд бих је могао дати по три талира.

– А пошо прође овако?