Александар Лесо Ивановић

(1911-1965) 

Кари Шабанови

Двије јасике

Сломљеном окну

Људи-сјенке

Путовање на клинику

Повратак

Јутра југова

Јесен

Послије младости

Туга за небом

КАРИ ШАБАНОВИ

Сјећање ме лаком тугом ови:

...вече слази и мирише липа.

Кроз сумрак се чује колска шкрипа,

– с пута иду кари Шабанови.

Ми у сусрет отрчимо к њима,

а кари нас врате срећне кући

и сивом нас џадом труцкајући

о пређеним шапћу друмовима...

...Мили дани, моји сни нестали,

као да сте сви у јутро неко

на каре се крадом укрцали

и отишли од мене далеко.

Залуд ухо сад звукове лови,

залуд око даљинама пипа:

давно више не чује се шкрипа

нити иду кари Шабанови.

ДВИЈЕ ЈАСИКЕ

Јасико бијела, и ја сам као ти

што ти вјечно лишће трепери.

У освит рани у ноћ, у сутон плав,

јасико бијела, и ја треперим сав.

А не знам зашто, нити твоје лишће зна,

јасико бијела, сестро жалосна.

СЛОМЉЕНОМ ОКНУ

Сломљено окно са пола стакла

ко ли те разби, шта ти је било?

Је ли те рука каменом такла,

или док си одсјај даљина пило

залупи вјетар прозорско крило?

Ко ли ти узе одбљеске дана,

небо и кућу у грању скриту?

Ко ли ти уби у лету птицу

и сломи грање јаблану виту?

Да неко ко те по судби своји

скрхано твоје комађе споји

да ли би слику још крила стару

та ситна парчад по тротоару?

Сломљено окно из танког рама

у теби видим, док силази тама,

крајичак пута и голо поље.

А кад се мало загледам боље,

да ли то видим и себе сама?

ЉУДИ-СЈЕНКЕ

Има на свијету мирних, добрих људи

што кроз живот нечујно и тихо газе

као да ногом ступају по памуку,

а наше очи никад не опазе

ни њих ни њину тиху радост или муку.

Има ћутљивих патника на свијету

што се само уморно и горко насмијеше

на људе кад се о њих тешко огријеше

и сумину их невини налик цвијету.

И има људи усамљених и боних,

са образима упалим и жутим,

што не чује им се ни смијеха ни плача,

што живе као самотна и дивља драча,

али с бодљама унутра окренутим,

да ниједна никог не огребе

и да ниједном никога не убоду

до само своје рођено срце и себе.

Њих не види наше око кад их сријета,

кад тихо прођу у мимогреду мирну,

јер никог они ни лактом не додирну

у вјечној гужви и вреви овог свијета.

И живе они тако, нечујни и невесели,

и миле као сјенке, као вријеме и сати,

и тек кад умру, сломљени и увели

објаве црни посмртни плакати

да су и они са нама живјели.

ПУТОВАЊЕ НА КЛИНИКУ

1

Пролети њива, топола, грана,

кућица ниска у дну шљивика;

застрепи сјетно – од чежња танка –

далеког дома дрхтава слика.

Ноћ црни конац у даљини суче

и тама видик све више скрива.

Узалуд чежња натраг ме вуче,

јача је од ње локомотива.

2

Станица бучна великог града.

Дрхтаве ноге тромо ме вуку.

А ноћ и магла и киша пада,

и никог знаног да стисне руку.

Само ми носач с перона приђе,

погурен, с мокрим рукама двјема.

Ал мене и он нек мимоиђе:

за патње људске носача нема.

ПОВРАТАК

Равницом сремском воз ме носи

у родни крш далеки.

Па час су травни сјенокоси,

час љути камен неки.

То зов се мени родни причу,

то путем сним о њему,

па зато јутрос брда ничу

по равном, пустом Срему.

ЈУТРА ЈУГОВА

Скрише се оку модри брегови,

скучи се видик у круг најужи;

цестама круже лишћа збјегови

и навријеше кише – зајужи.

Погледаш – пути лишћем засути.

У сјетну жељу мисли потону:

сви срцу драги близу да су ти

као да чекаш уру потоњу.

Сломи те нека туга прастара

што је и предак ћутке тугова

уз мукли звекет старих ластара

у давна нека јутра југова.

ЈЕСЕН

Опет је јесен стигла са својом сивом пратњом;

маглом и кишом и влагом и људском патњом.

Мутне је воде и прозори мокри снимају

и сви је људи у очима имају.

Је ли то одраз, као у окнима,

јесени ове у људским очима?

Ил' кроз њу мутну пролазећ занесен

то свако носи собом своју јесен?

ПОСЛИЈЕ МЛАДОСТИ

какву то тугу и нејасна хтјења

буде та сјетна шуштања предјесења

као глас неке минуле радости?

То с првим лишћем с топола, с јасена,

донесе вјетар прегршт успомена,

као да пирне право из младости.

ТУГА ЗА НЕБОМ

Сјај чудни један запад точи.

На земљу небо слази крадом:

носе га, носе жутим градом

прозорска стакла, воде, очи.

Сјај чудни један запад има:

висока стабла к њему стреме,

пут њега ноћас птице нијеме

облећу пјане, у јатима.

Од сјаја тога неба, пијан,

за мир ти срца молбу шаљем,

ја уклет пјесник, тешким маљем

живота патног изубијан.