Гимназија »Петар I Петровић Његош« Даниловград    •    www.gimnazijadg.edu.cg.yu    •    e-mail: gimnazijadg@cg.yu    •    Телефон/факс: (081) 812-330

преузими текст

»En ręvant â la sourdine
J’ai fait une machine,
Tralala, lala, lalala,
Lala, lalala,
Qui met les tętes ŕ bas!«
(»Размишљајући тихо у себи,
Направио сам једну машину,
Тралала, лала, лалала,
Лала, лалала, Која скида главе!«)
(Песма из 1793)

Има људи чији је живот траг у води. Невидљиви су, нечујни, нестварни, без отисака у пешчаној пустињи човечности. Не знамо одакле су међу нас дошли, а кад оду, зашто су и куда отишли. Док су богови земљом грели, тако смо их препознавали. Кад нас напустише, од њихових моћи људи наследише једино способност да живе, али да не буду.

Њихово је биће Вода. Вода је њихов Елемент. У води њихова природа и судбина.

Две су врсте алфијских бића, фазми, како би рекли Хелени који су са сенима живели присније него ми са сенкама. Једна траг не оставља, друге траг не видимо. Путање живота постоје, али, плитке, неизразите, нису од оних што на тлоцрту судбине голим оком опажају или су такве природе да их као људске стопе не примамо.

У какву врсту иде живот личности што ћемо је песнички назвати »човеком који је јео смрт«, административно обележити као грађанина Жан-Луја Попјеа, а упознати благодарећи мојој идиосинкразији према званичној историографији, нећемо рећи. Делимично стога што не знамо, делимично да необичну повест о њему ускладимо с обичајима старовремене истраге која коначне закључке о осумњиченом доноси после хапшења, а не оне напредне што им с тим закључком на врата куца.

Не очекујте да име грађанина Попјеа нађете и у једном компендијуму Француске револуције, ма како исцрпан био. Нема га код Карлајла, јер овај је обожавао хероје, а људи се спомињао тек ако су као жртве част имали суделовати у њиховим херкулским Радовима, али га нема ни у књигама поштоваоца народних маса Матјеза, коме су и богови, некмоли људи, били тек марионете Велике Мајке Нужде, невидљивим концима везани за Њену превишњу вољу и покретани потребама Времена, а помало заблудама његове личне доктрине. Нема га, најзад, ни у »Histoire da la société française pendant la Révolution« браће Гонкур, где би се, по двоструком праву, морао налазити: необичношћу судбине и даром писаца да у Карлајловом херојском Хаосу и Метјезовом нељудском Реду назру пародокс што у сумњу доводи и Хаос и Ред, и Случај и Закон. Нема га такође ни у општинским протоколима Париза, где је живео, ни у матичним архивама Лиона, где се, наводно, родио (наводно, велим, јер за ово, до његове изјаве, ништа не јемчи). Није под тим именом ни у једној личној успомени из тог доба, прибелешци, писму, рачуну, документу, посредно или непосредно за њега везаном, који би мени, његовом првом биографу, пружио умирујући осећај да се не бавим привидом. (Има га можда на једној Давидовој скици, а можда се каже не што се сумња да је рад Давидов - несумњиво јесте - већ што нема доказа да је нека од личности, приказаних угљеном на послу за столом у писарници Револуционарног трибунала уистини Попје.) Има га у усменим предањима из тог времена. Има и нема, додуше, јер колико се извесне вести на њега могу односити, толико и не морају.

Ако ме сада питате зашто о Жан-Лују Попјеу пишем као да је постојао а за то доказа немам, или ако их мам, неодређени су, нејасни, противуречни, укратко недовољни, одговорићу да чиним то стога што су и докази да није постојао подједнако неодређени, нејасни, противуречни, укратко недовољни.

Ако је то за историчаре по струци, рођаке паса трагача по крви, разлог да се њиме не баве, да сву пажњу посвете славнијим савременицима Дантону, Робеспјеру или Жан-Полу Марау, родитељима Револуције под којом је трајао, за писце, скрвнитеље гробова, још је бољи да га од заборава сачувају.

Повест почиње сазнањем да је човек кога сам назвао Жан-Лујом Попјеом постојао. Збило се то 1982, готово двеста година од пада Бастиље и Француске револуције у чију је повест, без своје воље, силом ретког заната, увучен. Докази нису драматични – није ни његов живот – довољни су, међутим, да му егзистенцију изван сумње ставе. Сви су у Националној архиви, међу »Documents inédits«, у серији Section Judiciaire, а да ми је до научењачке убедљивости, и ја бих смео рећи да је овај животопис писан avec des documents inédits:

1. Попис канцеларијских снага Palais de Justice (Палате правде), запослених у администрацији Револуционарног трибунала, датиран 29. жерминала (март–април) 1793, из кога се види да је на непун месец дана од оснивања суда у њему радио писар који се звао Жан-Луј Попје.

2. Именик службеника зпослених у њој на дан 9. термидора (27. јула) 1794, из кога се дознаје да је тај Попје, Жан-Луј, рођен године 1744. у Лиону и да је у муниципалне књиге – које у међувремену прегледане то не потврђују – уведен као треће дете општинског писара Жан-Пола Попјеа и матере Шарлоте, рођене Мориц.

3. Подсетник о дуговању судској Интендантури седморице писара Трибунала – Попјеа међу њима – суме од 125 ливара на име станарине за античке просторије Палате правде, рентиране између два термидора године 1793. и 1794.

Давидов цртеж избрисао сам из доказног поступка. На њему се, додуше, препознаје писарница Револуционарног трибунала, у живом се разговору виде чланови Одбора јавног спаса Максимилијан де Робеспјер и Луј Антоан де Сен-Жист, те државни тужилац Фукје-Тенвил, али се у нејасној позадини, међу овлашно скицираним анонимним писарима, ни по чему не може препознати Попје, чак ни знати да ли је на слици, јер нико не зна како је он изгледао, нити о томе икакву идеју има. Оно мало противуречних описа што кроз легенду о њему круже потиче од популарних представа о писарима и свецима, и могу се поделити на две основне заблуде: да је био ситна раста, писарски згурених леђа, водене, безизражајне пути и неуочљивог понашања, укратко, да је изгладао чиновнички неугледно, што му је омогућавало да тако дуго ради што је радио; и да је крупан, светачки леп, уочљив, како у изгледу таку и у држању, што му је, парадоксално, такође, омогућавало да ради што је радио. Признаћете да је под таквим околностима најмудрије искључити из хронике и ситног и крупног Попјеа, а оставити једног неодређеног, који ће најбоље одговарати и неодређеном пореклу и неодређеном животу свог узора.

Једини секундаран извор усмено је предање из доба Рестаурације које о човеку за кога тврдимо да је Жан-Луј Попје говори као о »sainte personne«, светој личности. Зависно од порекла легенде, има он увек друго име, а његово дело друкчије облике, али, ма како се појединости мењале, никад у сумњу не доводећи оно због чега је светост заслужена.

Тиме смо се историји одужили и с изворима завршили.

Враћамо се Попјеовом делу, пуштајући истину да о њему говори.

Под истином подразумевамо, разуме се, и оно што смо, у недостатку верификованих података, морали претпоставити да бисмо причу покренули с неке мртве тачке у коју је запала због њиховог одсуства. Да ове слободе није, и цела би се људска повест заглавила, зауставила још на степеништу Вавилонске куле, па се кривим не осећамо.

Према усменој предаји, од које ћемо убудуће зависити, Жан-Луј Попје је из родног Лиона у Париз дошао још за време ancien régimea, за прве Некерове владе, негде око 1781. О његовом животу до Револуције мало се зна (односно, мало претпоставља). Становао је у једној од кривих плеснивих уличица предграђа Фобур Сен-Антоан.

(Одбацио сам тврдњу да је прозор рентираног собичка гледао на каменим луком надсвођен улаз за кола у Но. 30, Ри де Кордеље, близу старе зграде L’Ecole de Médecine, где је становао l’ami du peuple, Пријатељ народа и непријатељ свега осталог, Жан-Пол Мара. С обзиром на антагонистичку природу њихових Радова, смештање једног једва доказивог Жана у суседство Жану, несумњиво историјском и несумњиво омраженом, чинило ми се апокрифном интервенцијом песничке душе у житије, које је, по настанку и противречностима, и иначе личило на »Илијаду«, ако се она схвати као спев више хомерида а не једног рапсода. Један га је супевач, ето, населио у Ри де Кордеље, преко пута Ј.-П. Мараа. Хуманист очигледно није веровао да је људска природа, како је проповедао Ж.-Ж. Русо, довољна за добра дела. Претпостављао је да јој подстрек може дати само нешто веома опако и да то мора живети преко пута.)

Зна се, такође, да је дуго радио код неког адвоката, који је као депутат Конвента припадао нижим ешалонима гласачке машине Жиронде.

А онда га, у жерминалу, на прелазу марта у април године 1793, видимо у Палати правде, за једним од писарских столова Револуционарног трибунала. Како је тамо доспео, предаја не каже. Претпостављам да је часник Суда, на Дантонов предлог утемељеног 10. жерминала, пролазио кроз канцеларију његовог послодавца, краснопис му видео, па га у судску писарницу преместио.

Попје је, као што се види из Признанице дуговања, приложене уз Документ 3, имао рукопис какав је Револуција изискивала: пуритински оштар, римски јасан, патриотски читак, лишен китњастих дигресија ројалистичких повеља. Ортографија му је била налик готским црквама, сведеним на конструкцију шиљатих стереометријских облика, најприближнију санкилотском копљу, на коме је, у ноћима Септембарског покоља, ношена глава принцезе де Ламбал или на дан пада Бастиље глава њеног гувернера господина де Лонеа...

Одбити се није могло све да се хтело. Значило би то на Тргу Револуције и сам »у врећу кинути«. Тако се краснописац из провинције обрео на магијској раскрсници између идеје и стварности, Философије и Историје, Нацрта и Дела, па и, неизбежно, из пишчеве назадњачке перспективе, између Револуције и Контрареволуције, на развођу које се у то време налазило у светлим каменим холовима Револуционарног суда, одакле се путеви рачваху: један да оде према »Друштвеном уговору« и »La Nouvelle Héloďse« Ж.-Ж. Русоа, потом у небо; други да сађе у мрачне подруме Консјержерије, и улицом Сен-Онор стигне до гиљотине на Плас де ла Револусион, а одатле под земљу.

На повесној раскрсници која видљивом постаје тек много позније, и с неке друге хијазме, у међувремену такође невидљиве, Попјеов је писарски сто био последњи у низу, с леве стране врата и далеко од прозора, у канцеларији Архиве, одмах до суднице.

Посао му је био једноставан. У Протокол је заводио пресуде како су падале и предавао их чиновнику који је састављао списак за погубљење. Списак је истог дана повераван дежурном члану Трибунала. Овај га је односио у Консјержерију, надгледао прозивку осуђеника и припреме за смакнуће, ограничене на резање дугих коса и широких оковратника, пратио у затвореним кочијама њихове таљиге до губилишта, и кад би им главе пале у сламу испод гиљотине, кад би у народном жаргону, »у врећу кинули«, њихову је пресуду на лицу места својим потписом претварао у умрлицу.

Према Документу 3, већ у јулу 1793, посла је било толико да се Попје, са шесторицом писара, преселио у поткровље Палате правде. Осим неколико за спавање допуштених часова, све време посвећивао је ажурирању судског протокола. Уписивао је личне податке осуђеника, не упуштајући се у појединости, задржавајући се на садржају кривице. Сумирање контрареволуционарних преступа, којих је било све више уколико је Револуција успешније текла, захтевало је знатан духовни напор. Протоколи су наслеђени из старог режима, чије штедљиве рубрике не беху предвиђене за овакву епидемију антидржавних расположења. (Парадокс, ни уз свесрдну сарадњу дијалектике ученог Матјеза, не могу да објасним. Вековима се угњетени народ за своја права борио. Најзад је до њих уз извесну помоћ Ж.-Ж. Русоа и енциклопедиста дошао, био је најзад суверен, а страдао је за две године Револуције више него за неколико векова ројалистичког апсолутизма.)

Поступак се касније, срећом, упростио. Могло се иначе догодити да, следећи своја човекољубива начела, Конвент укине смртну казну за будуће кривце, а да гиљотина још убија бивше. Законом од 22. преријала, 10. јуна 1794, укинуто је право на одбрану. Одбрана је проглашена демонстрацијом контрареволуционарног неповерења у Народни суд. Као доказ »недељивости врлине« забрањена је и свака друга пресуда осим смртне или ослобађајуће. Револуционарна пракса довршила је природан процес лаконизације судског поступка одустајањем од ослобађајуће и свођењем свих кривица – од проституције до конспирације, од сумњивог порекла до киселог лица на сталним патриотским поселима – Париских секција – под свеобухватан појам ennemis du peuple, народних непријатеља.

Тек тада је Попје могао одахнути. Наиме, могао би, да већ дубоко није загазио у чин који га је у очима хомерида Рестаурације начинио свецем, а у мојим, хладнијим, темом за ову причу.

О томе какав је то човек, мало се зна. Приче о њему потичу од поклоника његовог дела, који су неумереним претеривањем успели да једну мање-више убедљиву биографију претворе у апокриф. Када се одбаце похвале његовој изразитој човекољубивости, срчаности и спретности – а не зађе се у другу крајност и ове се одлике прозову несмотреношћу, неразумношћу, па и махнитошћу – оцртава се пред нама обрис чије стопе ни најгушћа глина живота није кадра да сачува.

Растом је био, изгледа, ни крупан ни ситан, ни див ни патуљаст да привлачи пажњу; дебео није могао бити, пре мршав, али у доба опште изгладнелости не више од других; блед, зацело, такође, али у времену страха била је то уобичајена боја људског лица; ћутљив, вероватно, но ко је тада, осим наивних или моћних, разговоран био?

За нарочитим особинама код Попјеа не треба трагати. Да их је имао, седео би на слами Консјержерије, не у писарници Револуционарног трибунала.

Сви се извори слажу, а пошто је податак у супротности с контрареволуционарним духом предања о њему, мора им се веровати, да Жан-Луј Попје никад није видео гиљотину (није је, уосталом, пре погубљења видео ни Робеспјера), никад таљиге с осуђеницима (ни Робеспјер, изгледа), никад сишао у Консјержерију или ушао у судницу Трибунала (у коју је и Робеспјер ступио само да чује пресуду, а Жан-Луј само што сам га ја, на властиту одговорност, подржан једино логиком приче увео), никад упознао – историју на делу.

Неке од њених твораца видео је у канцеларији. Луј Антоана де Сен-Жиста Егерију Одбора јавног спаса у време када је једини спас био у бекству; богаља Кутона и његову механичку столицу, индустријску посестриму гиљотине; Фушеа, који је убијао у име Револуције, Контрареволуције, Царства и Рестаурације, а умро у кревету; Барера који је, судећи краљу, осудио себе; Брисоа, кога је на гиљотину попела умереност, и Ебера, кога је испела неумереност; барона Клоца што се Грађанином света прогласио у часу када се у Паризу у сваком странцу видео енглески шпијун; Коло д’Ербозеа, аутора париских водвиља и коаутора лионског покоља; Демулена, који је због гиљотине плакао, сазнавши зашто тек кад је под њу стао; Шомета, који је смерао да уједини Разум и Гиљотину, Разум да механизује, Гиљотину уразуми, а од уније магле и гвожђа остаде неразумна секира; Дантона, који је знао да поведе Терор али га није умео зауставити; Фукје-Тенвила, државног тужиоца, свог домаћина, који је непристрасно тужио и пријатеље и непријатеље народа; а пре свих, наравно, Максимилијана Робеспјера, њеног Свеца и Крвника.

Жан-Луј Попје је историју само слушао.

Није могао не чути бомбарде што су огласиле пад Бастиље, и топ који је у славу народне слободе испратио миропомазану главу Луја XVI, вапаје Септембарског покоља и химне Разуму са светковине Највишег бића. Није могао пречути оштро звоно председника Трибунала Хермана или Дiмаа, а ако контрареволуционарну одбрану није увек могао да разабере, свакако се наслушао рике Великог Дантона. Свакога дана после подне чуо је жамор светине која је испред гвоздене балустраде Палате правде чекала осуђеничке таљиге. Слушао је шкрипу точкова како се улицом Сен-Оноре удаљује према Тргу Револуције и смрти. А, с времена на време, кад би се нека од тих немуштих имена у његовој канцеларији срела, историја је добијала људски глас, и он је могао да чује, с Протокола не дижући главу, у очи је не гледајући.

Један од тих разговора одлучио је његову судбину и започео ову причу.

Дан је био 31. термидор по револуционарном календару, а назадњачки 18. јули, други после погреба грађанина Мараа и први после погубљења демонке из Калвадоса. Иако је Попјеов сто био прекривен новим, данашњим пресудама, у њему је име Шарлоте Корде још било последње.

Мадмоазел Корде је Пријатеља народа затекла у кади налик чизми како на дасци пише, на сирће мирише и сања о очишћавајућој крви. Зарила му је овећи нож с белокосном дршком у груди. После дужег времена рубрика посвећена кривици садржала је и злочин. Изгледала је најзад како је, према њему, одгојеном по адвокатским писарницама, морала да изгледа једна добра правоснажна пресуда.

Да ли је поверовао да је с пресудом девојци из Калвадоса настао преокрет у садржају његове Књиге, а с њим и у духу револуционарног правосуђа, који ће му омогућити да у послу не ужива само као писар у калиграфији, већ и као човек у правди? Не смемо далеко ићи у сусрет мишљењу да је имао за ту правду неко особито развијено чуло. Имао је врло развијен краснопис, то је истина, и с тим ћемо се задовољити, не правећи од њега хероја или мартира пре него што се, из било каквих разлога, сам на то одлучи.

Уживање у послу, дакле, инспирисаном добро образложеној казни Мараовом убици, није био прави, не бар доказиви разлог, што је, кад су му уручили данашње пресуде, мимо обичаја и прописа, одустао одмах да их заведе, чак их ни погледао није, него је из џепа извукао парче јечменог хлеба и тврдог нормандијског сира и стао да једе свој ручак. Мисје Јоаким Вилете, дежурни члан Трибунала, који ће после подне надгледати извршење казни, неће по списак осуђеника, у надлежности писара Шодеа, доћи пре три сата.

Имао је времена, али би писац, иако у јунаку хронике зато нема повода, волео да је разлог одлагању била нада у повратак правде у посао којим се бавио. Вратимо се зато тој могућности.

Има ли у његовом животу основа за тако смелу претпоставку?

И има и нема. (Ова двосмислена формула покрива већину наших обавештења о Жан-Лују Попјеу.)

Легитимистичка предања саопштавају да је био потајни непријтељ Републике – ко је смео јавни бити? – те да га је у администрацију Palais de Justice увукао бивши послодавац, адвокат, такође привидни припадник Жиронде, а стварно саучесник ројалистичке завере. Стање које допушта да се најопаснији контрареволуционари откривају међу онима који су Револуцију подигли и иначе одговара бизарном укусу времена. Међутим, одузимајући му политичку невиност, хомериди Рестаурације лишавају Попјеов живот спонтаности, његове највеће вредности. У жељи да га начине херојем сенче слику измишљеним мотивима. Тако се добио палимпсест, испод чијих се наслага лик правог Попјеа сасвим изгубио.

Очишћен од тих наноса, јавља се он као човек ван историје. Пре се може казати да је био умерени присталица Промене него њен противник. За отпор Револуцији никаквих разлога није имао. Ancien régime га није задужио ничим што би се осећао обавезним да враћа. Ни саосећањем, некмоли чином. Да већ у педесетим није био у добу у коме се човек осим лаке смрти ничему више не нада, имао би све разлоге да поздрави укидање старих привилегија и отварање брисаног простора за стицање нових. Револуција му није могла ништа ни донети ни одузети. У првим га је данима учинила, вероватно, равноправнијим с другим грађанима него што је то раније био, а можда, премда сумњам, и слободнијим. Неколике вечерње шетње, ако се на њих одважио, по кафеима Пале Роајала, где се говорило са столова а конспирирало између њих, морало га је уверити да се већина, извојеваних Једнакости и Слобода њега не тичу и да ће, ма како просвећене биле, он лично од њих имати мало вајде.

Плата од 12 ливара која му, и поред одсуства жеља - одсутних можда баш због тих 12 ливара - није допуштала да за пет-шест и бокал пунча добије девојку у »La Paysanne« (Palais Royal, No. 132), о посети Мадам Диперон (Palais Royal, No. 33) за 20 ливара да се и не говори, та плата постаће с временом у џепу и већа, али никад толико да стигне помахнитале цене, те ће на тржници стално бити све мања.

Могао је говорити што је хтео, то је истина. Не баш све, наравно. После краљевог абортивног бекства у Варен не беше упутно клицати »Живео краљ!«, а после вандемијера 1793. и његовог погубљења било је већ и немогуће. Али, он за краљем није осећао нарочиту потребу ни пре Револуције. Могао је, дакле, по вољи исказивати своје мисли. Ствар је била у томе што их или није имао, или их из скромности није сматрао за исказивање вредним. Ова грађанска слобода, изведена из славне августовске Декларације о правима човека, није за њега имала вредност коју је имала за Робеспјера, Демулена, Дантона, Верњоа или Ебера, говорнике Револуције.

Најзад ни Братство, трећу предност новог стања, није могао искусити, јер је битна одлика била у деоби с неким, а он - ту су сви извори сагласни - за такву деобу никог није имао. Ни породице, ни родбине, ни пријатеља, па ни истомишљеника.

То ми даје право да, одбацујући пристрасност усмених предања, и њихове реакционарне мотиве, као пресудну одлику Жан-Луја Попјеа видим равнодушност. Равнодушност према свему што се око њега дешава. Стање које нема ништа заједничко са истоименим хришћанским грехом и не обухвата толико необазирање на људе, колико на оно што сви заједно предузимају, а што се после зове - историјом једног народа.

Тако је, еремитски одвојен од историјског времена, Попје живео све док се не обре у Палати правде, у магичном троуглу између Револуционарног трибунала, тамнице Консјержерије и гиљотине на Плас де ла Револусион.

Тек за писаћим столом, над судским Протоколом, његова се равнодушност поче растапати. Тек ту, у кабинету, где се тако нешто најмање очекује, где се други од живота склањају, њега овај обузе. Премда погубљењу никад није присуствовао, ни гиљотину видео, морао је знати да свака рубрика у његовој Књизи значи човека мање у Књизи живота.

Не говорим напамет. Имам потврду чија посредност не умањује њену снагу, иако би циник и њу протумачио као доказ најокорелије од свих равнодушности: оне која не прати чин већ га онемогућује.

У Паризу је тих дана владала мода скупљања успомена на погубљења. Живот се опирао смрти, бунио противу стратишта, претварајући га у безопасну забаву. У канцеларијама Трибунала, међу писарима који су имали привилегован додир с џелатом Сансоном и прислужитељима гиљотине, увелико се терала трампа колекционарским раритетима. Његов сусед, архивар Шоде располагао је чуперком из перике Луја XVI, и управо, док је он свој ручак методично жвакао, у преговорима био са писаром Вернеом о замени неколико длака из краљеве косе за чуперак из златног увојка девојке Корде. Касније у промет уђе парче Дантонове последње кошуље, крвав зној с озлеђене Робеспјерове чељусти, па и понеки вешт фалсификат, јер док брука није пукла, само у његовој соби беху три зрна испаљена на Неподмитљивог, иако је право могло бити само једно. Попје у трговини никад није учествовао. Нити је и један су уложио у клађење колико ће кога дана људи бити смакнуто. Такво уздржано понашање, у време када су дневни оброци Разума износили и до шездесет живота и Парижана чинили индиферентним према смрти, значити може једино да се на њу мисли и с умирућима саосећа.

Тек с овим на уму Попјеа можемо прекинути у ручку да боље ослушне галаму која допире из ходника.

Неко је преплашено прошаптао да ходником долази Неподмитљиви. Попје није мао кад трезвено да закључи незнатну вероватноћу за такву посету, зграбио је парче хартије са стола, умотао у њега остатак ручка и стрпао га у џеп, па је, узевши са свежња прву данашњу пресуду, главу заронио у Протокол. Чуо је муклу шкрипу Кутонових инвалидских колица, шум отварања и затварања врата, а онда гласове, од којих је један припадао члану Одбора јавног спаса, а други државном тужиоцу Фукје-Тенвилу. Овај се, огрнут црном пелерином, под црним шеширом широког обода, на коме се истицала бела перјаница и тробојна кокарда Републике, задихано пратећи колица, жалио Кутону како Одбори Трибуналу шаљу и сувише људи дневно да би се процес њихове елиминације, који обухвата рад на оптужници, суђење, припрему осуђеника за погубљење, одвођење на губилиште и само погубљење, могао окончати пре мрака.

– Револуција не бира ни пријатеље, ни њихов број – одговорио је члан Одбора јавног спаса.

– Али може изабрати колико ће их дневно смаћи.

Државни тужилац је објашњавао да, према Сансону, а тај ваљда свој посао зна, рад око осуђеника испод губилишта захтева најмање два до три минута, па ако их, као што се све чешће догађа, има и до шездесет, на њих се мора утрошити преко три сата. Како се на Плас де ла Револусион ретко стиже пре пет после подне, зими ће се радити уз свеће, чији је контрареволуционарни учинак очигледан а назадњачки смисао грађанину Кутону свакако познат.

– Гиљотина је спора.

– Бржа не може бити, грађанине Кутоне.

– Онда бржи нека буде суд, грађанине Фукје-Тенвил.

– Дајте ми закон који ће то дозволити.

– Револуционарном суду није потребан закон него револуционарна воља, грађанине Државни тужиоче.

– Она дан неће учинити дужим – рекао је Државни тужилац. – Шта ћемо с непријатељима радити зими?

– Ништа – рекао је Кутон док су испред њега отварали друга врата.

– Ништа?

– Ништа. До зиме их неће бити.

Врата се затворише. Попје подиже главу. У соби више није било историје. Остали су само њени записничари, загњурени у дебеле протоколе.

Разговор што га је чуо имађаше судбоносне последице не само за грађане, непријатеље Републике, на које се односио, већ и на грђанина Жан-Луја Попјеа, њеног лојалног службеника, с којим, барем за сада, ни у каквој вези није стајао. Ма колико то невероватно изгледало, само због њега је заборавио на ручак и само због тога ушао у историју и нашу причу. Претпоставио је, наиме, да ће дежурни члан Трибунала Вилете по пресуде данас доћи раније него обично, и да се, ако с јелом настави, догодити може да оне на време не буду заведене.

Дрхтећи, приону на посао. Предавао је Шодеу пресуде како их је заводио, како им је завртње, у писарском жаргону Канцеларије »рубрике с кривицама«, испуњавао, а не све заједно, као што је обично чинио, и овај их је вештим потезима гушчијег пера претварао у списак за егзекуцију.

Кад се грађанин Вилете појавио – раније него обично и нестрпљивији него обично – Шоде је последње име у списак уписивао. Судија га без речи зграби и истрча из канцеларије. Попје и Шоде се погледаше с олакшањем. Шоде и зној с чела обриса. Попје то не учини. Имао је ситно, мршаво тело које није испуштало воду. Није је испуштало иако му се понекад чинило да је од ње и сачињен. Да, осим воде, у себи ништа друго и нема.

Увече, у поткровљу Палате правде, одакле се Париз могао гледати а да се Револуција не види, одакле је све имало тамне, непокретне, умирујуће обрисе равнодушности, пре него што су му сустанари на спавање дошли, седе на мадрац, положен преко дасака, и из џепа извуче остатак ручка да га поједе за вечеру. Био је увијен у хартију. Учини му се познатом. Исправи је дланом јер беше згужвана и сиром умашћена. Наже се над свећу и прочита:

»У име француског народа...«

Реч беше о сиромашној прељи, по имену Жермен Шитје, која је пред родољубивим сведоцима изјавила да јој у животу највише недостаје le roi, краљ. На суду се бранила тврдњом да је казала le rouet, вретено. Суд је стао на становиште да је једној прељи краљ потребнији од вретена и осудио је на смрт. Данас је требало да плати верност краљу. Али, уместо под гиљотином, лежала је у слами Консјержерије, добоко испод свог невољног спасиоца, грађанина Попјеа, и спавала, сањајући вретено с којим би јој живот био бољи него с краљем.

На време чу жагор у ходнику и хартију стрпа под покривач. У собу уђоше писари Шоде и Верне. Враћали су се из Пале Роајала. Били су пуни пунча, девојачких мириса и приче. Робеспјер је одржао говор у Конвенту. Није спомињао имена. Говорио је о начелима. Можда ће писарница ових неколико дана имати и нешто мира. То је било мишљење Шодеа.

– Не верујем – рекао је Верне. – Говорио је и Верњо.

– Лепо је говорио.

– Сувише лепо.

– Шта ти мислиш, Попје?

Попје није одговорио. Мислили су да спава.

А спавала је преља Жермен Шитје, у Консјержерији, дубоко под њим. Попје није спавао. Целу ноћ је пробдео да, скривен испод покривача, пресуду исцепа, па је, комад по комад, поједе.

Тако је грађанин Жан-Луј Попје, писар Револуционарног трибунала, појео прву смрт.

Пред зору заспа и усни гиљотину. Како је никад није видео, имађаше облик големог гвозденог вретена. Крај црног котура стајао је крвник с капуљачом преко главе. Кад се дрвеним скалама на постамент успе, виде да то није Сансон него нека жена. Она скиде кукуљицу и он познаде Жермен Шитје, прељу која је краља претпостављала вретену, иако ни њу никад није видео. На лицу јој се не опажаше ни захвалност, ни саучешће. Пружи према њему мршаве, крваве, од предива избраздане руке.

Однекуд, уместо добоша, који су потмулом лупом пратили сва погубљења, чу танак, мелодиозан звук фруле. Песма је била весела, па и дрска, мало је призору одговарала.

Прену се у зноју и умокри, испустивши доста од воде која га је годинама у чврстом стању држала.

1. фриктидора, 18. августа 1793. седео је за столом и у Протоколу црним мастилом извлачио рубрике које ће испунити идућег месеца. Није мислио о ономе што је јуче учинио. Био је то једини начин да преживи страх и задржи нешто воде у себи. Али кад му око подне донесоше данашње пресуде, већ прво име, ваљда што је и то била жена, изазва у њему слику Жермен Шитје.

Преља је седела на сламом застртом каменом поду Консјержерије и по ко зна који пут неколицини последњих племића објашњавала свој случај. Није рекла le roi! Рекла је le rouet! Требало јој је вретено! Није требала краља! Шта ће, којег врага, њој краљ? Од њега није могла живети. Од вретена може. И зато га је од Револуције очекивала. Вретено, а не краља! А ево шта је добила! Зар је зато драла грло на галеријама Конвента, тражећи смрт за Луја Капеа, кога су непријатељи народа хтели да спасу, који и њој нису давали њено вретено?

Осети радост, јачу од страха, што је за ту слику одговорна његова непажња. Којим је путевима тог летњег дана ишла Попјеова мисао да од непажње, што га испуњаваше грозом али и задовољством, уз обилно знојење и повремено мокрење, стигне до чина милосрђа, у коме ће се гроза, страх, задовољство, чулна срећа, па и сва његова пражњења измешати у бунило, нико не зна. Нити је водио дневник нити је то ико од његових усмених биографа покушао да утврди. Њима, уосталом, овакве бизарне реконструкције нису биле потребне. За њих је Жан-Луј Попје био непријатељ Револуције још од њеног почетка.

У последњим верзијама писаревог живота, када је хомеридска машта извитоперила или потпуно избрисала из њих и оно мало веродостојних чињеница, у танчине се описује како је, 1792, о Септембарском покољу, спасавао људе, најпре из Ла Форс, а потом, како је прича у замаху добијала, и из других тамница - Шателе, Салпетријер и Консјержери. У тим апокрифима није било никаквог развоја, поготову неочекиваности што прате чинове на граници суманутости.

Све су, дакле, претпоставке, дозвољене, ма која да ће потерати причу даље.

Можемо рећи да га је утвара Жермен Шитје, павши преко имена жене без лика која ће данас умрети, на чудесно дело побудила. Могао се у њему пренути осећај самилости, успаван споредношћу, па и невиношћу свог удела у механизму Терора. Можда је и ината било, пркоса анонимног и недужног према судбини која га чини саучесником гиљотине, суизвршиоцем чинова о којима су одлуке доносили други.

Ми не знамо каква су била Попјеова верска осећања, да ли их је уопште гајио, па тим путем, који би олакшао разумевање његовог поступка, не смемо ићи. Још мање претпоставити да је читао Жан-Жака Русоа и од њега сазнао како су људи по природи добри, неспособни да смисле гиљотину, а злим их чини и гиљотине измишља рђав начин живота којим су принуђени да живе.

Све су претпоставке дозвољене, ниједна довољна да објасни како се неугледан писарчић, у црном похабаном жакету, седећи у предворју Страшног Суда Револуције, окружен подозрењем, неповерењем, сумњом, страхом – нераздвојним пратиљама опште револуционарне будности – и сам од зебње одузет, усудио да ждере његове пресуде, самовласно да опозива и суверену вољу народа, и природан ток револуционарне правде, и одлуке јачих и мудријих од себе.

А то је слика коју покушавам читаоцу да дочарам.

Августовско сунце писарницу чини јасном до провидности. Сви су у кошуљама, осим грађанина Попјеа. Он је у црном жакету. Капут ће сакрити украдену пресуду. Зноји се, авај, више него што и капут на жези захтева. Стално у нужник трчи. И раније је осећао воду у себи, али ни помислио није да је оволико има. На срећу, ни најспретнији жбири Одбора јавне безбедности не могу разликовати зној од врућине и онај од страха. (Напредне научне теорије спонтаних рефлекса у полицији још нису у моди.)

Сви су врло запослени. Споља се чује жамор народа који се окупља испред гвоздене балустраде Палате правде да дочека таљиге са осуђеницима. Иако је заседање завршено, из суднице допиру мукли гласови. Управо је истрчао судија Палете, који у пресуди на Попјеовом столу хоће нешто да провери – та је, срећом, још ту! – ушао је накратко и Фукје-Тенвил, и он је нешто хтео, Попје није способан да разабере шта Државни тужилац тражи, неколико је знојавих Националних гардиста галамећи минуло собом, а видео је и бледо, напето лице Барере из Одбора јавног спаса, и све се то збива у исто време, у кошмарном полусну, неразумљивом преплету нејасних слика, хаосу супарничких осећања, тако да и не зна како му се пресуда жене, што је из дубине тамнице, као из мочваре памћења, извукла прељу Жермен, већ згужвана нашла у руци, а рука под капутом.

Натраг се није смело. Ником не би успео да објасни бедно стање пресуде. А у џеп је гурнути није се усуђивао. Вршени су изненадни претреси. Видљивог повода није било. Никад није нађено нешто чему овде није место, нити је недостајало ишта од оног што је овде морало бити. Повод је био у револуционарној будности, а њени су путеви недокучиви.

Десном руком заводећи пресуде у Протокол, Попје је левом од украдене откидао парче по парче, смотрено парчад у уста трпао и, пошто би их под језиком овлажио, гутао их је, па руку под капут по нов залогај враћао.

Тако је грађанин Жан-Луј Попје, писар Револуционарног трибунала Велике француске Револуције, појео и другу смрт.

И прву својом вољом.

Папир не беше неукусан као синоћњи, мастило га није терало на повраћање. Обе твари имале су сада сладак укус његове воље.

На трећу пресуду чекао је цео август.

Од преље Шитје није се плашио неприлика. Њен је завртањ, њена кривица ништавна. Да ли је жива или мртва, никога није брига. Али пресуду друге жене ни погледао није. Надахнуће га је понело пре него што га је заштитило разумом и с њеним се злочином упознао. Могла је бити особа чије преживљавање никоме неће остати незапажено.

Није, дакле, случају смео пустити да бира људе чију ће пресуду појести. Сваку је, нарочито генералије осуђеника и њихов завртањ, морао проучити. (Касније је схватио да је довољно име. Њему је увек следио одговарајући завртањ. Име га је и одређивало. Завртањ беше скривен у свачијем имену. Као анаграм. Суд га је тек видљивим чинио.) Осуђенике је ваљало бирати из анонимне већине, коју нико није познавао, за коју се нико није бринуо.

Утолико му је веће задовољство причињавало што се брине он.

Трећа, августовска пресуда, односила се на Мулена, пиљара из Фобург Сен-Антоана, чијем су пријатељу Монарду, такође пиљару, на збору Секције крчала црева. Паскал је феномен назвао »Гласом револуције«, али кад је то мишљење Моулин поновио, будући да није био философ и да му будалаштине нису биле посао, ухапсили су га и осудили на смрт. Из пресуде се видело да га је пријавио родољуб Монард. Попје се разгневи и ову пресуду изабра себи за ручак. Да ли је непријатељ народа Мулен жив, могло је занимати једино родољуба Монарда. Али су родољуба Монарда, ухапшеног због друге кривице, гиљотинирали пре три дана.

Закон о Сумњивима, проглашен на прагу санкилотида, пет безгаћанских дана, пре него што ће се ући у револуционарни септембар, назван вандемијер, донео је Попјеу још више званичног посла, али и олакшања у незваничном. Точак Терора вртоглаво се заошијао. Број суђења је растао, стварајући у писарници Трибунала пијачни метеж, у коме је личне интервенције у револуционарно правосуђе безбедније обављао. Ни најжешћи родољуби међу колегама, посетиоци Јакобинског клуба, омутавели од драња ноћу, нису дању стизали да, поврх службене, савесно обављају и прву грађанску дужност. Од нотирања већ откривених народних непријатеља није се имало времена за мотрење на оне још прикривене. Тако је Попје, благодарећи повећању броја пресуда, успео да повећа број људи које је спасао, парадокс за који сумњамо да га је био свестан.

Али, никад више од једне главе дневно. И никад у процесима у којима је Револуција судила себи. На оптуженичким клупама седели су тада њени творци и саучесници, сувише позната и славна имена да их сачува Попјеов необичан апетит.

Разлог је, разуме се, био страх да при таквом покушају не буде откривен, али ми смемо остављајући га за идуће поглавље, претпоставити и други, без кога прича неће имати праву тему.

16. октобра 1793, вандемијера, уписао је у своју Књигу име бивше француске краљице, Марије-Антоанете, која се народу замерила, упућујући га да, у одсуству хлеба, једе колаче. (Тек много касније је установљено да тиме ништа рђаво није мислила. У времену ancien régimea париски су пекари, кад хлеба није било, за исту цену морали продавати колаче.)

31. октобра 1793, у бримеру, унео је у Протокол двадесет и једно име цвета Жиронде, који су се у то доба звали Брисотинци, и били Револуционарна влада пре него што су постали Контрареволуционарна завера; међу њима Брисоа, Верњоа, Валезеа и Жансонеа.