|
»Над
свом овом грдном
мјешавином
Опет умна сила
торжествује«
(Његош)
Ниче дијели људе на
слабе и јаке, не
мислећи при томе на
физичку снагу.
Њемачки филозоф је
схватио да је у
поређењу са умном
она готово
безначајна. Слично
мисли и енглез Хобс
који сматра да су
сви људи једнаки,
јер они физички
слабији могу да се
удруже и побиједе.
Три мршава, жгољава
момка могу се
равнати са једним
јаким. А да ли се
три глупана могу
мјерити са једним
паметним? Ако бих
морао да бирам,
изабрао бих памет
изнад снаге.
Кроз историју видимо
доказе
горепоменутог.
Сјетимо се Литл Биг
Хорна, Кастера и
Бика Који Сједи.
Сјетимо се
Тројанског коња.
Слабији побјеђују
јаче помоћу
лукавства. Међутим,
управо у тројанском
рату наилазимо на
неправду. Паламед,
најлукавији човјек
Грчке, био је
предмет зависти
многих, међу којима
се налазио и сам
Одисеј. Не могавши
да прихвати чињеницу
да је други,
намјести замку
Паламеду којег
оптужише за издају и
каменоваше. Другим
ријечима, паметнији
је побијеђен од
стране (условно
речено) глупљег.
Али, то је изузетак
који потврђује
правило, рекло би
се. Можда нама
ближи, познат је
примјер Петра I
Петровића који је
слао војску да се
непрестано пење на
брдо, а затим са
њега силази кружном
линијом. Француска
војска се упласила
„многобројнијег”
непријатеља и
напустила ове
крајеве. Да
сумирамо, борба
умногоме зависи од
храбрости и
разборитости војске,
али много више од
умне снаге генерала.
Питајте Кастера.
Бити велики ум не
значи само открити
нешто већ то и
сачувати.
Боље бити Галилеј
него Бруно.
Лукавство је врлина.
Контрапродуктиван
понос једна је од
највећих мана
човјечанства. Не
кажем да треба
губити идеале, да
треба бјежати од њих
или их се стидити.
Не, то нису моје
ријечи.
Не треба скривати
идеале, али не треба
ни трчати на
непријатеља само са
идеалима у глави.
Идеологија је једно,
а фантизам нешто
сасвим друго.
Идеалисти су спремни
да умру за идеале,
док су фанатици вец
умрли.
Постоје ствари које
ни најчистији ум не
може да појми. Ту
ускаче машта чије
постојање и границе
зависе директно од
ума. Ту такође
долази до подјеле:
постоје обични људи
и они други. Обични
људи виде Сунце на
небу, виде траву,
дрво…Ови други виде
Сунце у нечијим
очима, виде мраве
како се купају у
капљици јутарње росе
која клизи по трави,
виде породицу птица
како савија гнијездо
у крошњи дрвета. За
обичне људе, Бог је
господар, неко коме
морају да се
повинују (мада то
ријетко чине) и кога
се сјете тек пред
смрт. Зову га кад им
треба услуга. Он је
строг и кажњава. За
друге, то је особа
коју призивају када
им затреба мишљење,
савјет, кад год
стигну. Бог не живи
на облаку већ сједи
у њиховој дневној
соби и пије кафу.
Бог је своју душу
преполовио, и једну
страну дао њима а
другу требају да
нађу. Када је нађу,
они су му захвални.
А они је увијек нађу
јер имају божје око
које види кроз кожу
и божје срце које
осјети своју другу
половину.
За обичне људе,
свијет је ограничен
и једини начин да се
ослободе граница
јесте да их сруше.
Али оно сто они не
виде јесте да су те
границе у њиховом
уму. Они нису
слободни као ови
други који могу да
трче ливадама а да
не упадну у токсични
отпад. Они могу да
шетају по Сунцу –
замисле да је зима и
да је оно хладно.
Они знају да воле а
да им нико није
причао о љубави.
Можда они јесу само
изгубљени сањари
који брзо
сагоријевају у котлу
живота. Али док они
причају са Творцем,
обични људи
звијерају около јер
им ријечи: љепота,
живот и љубав не
значе много. Они
жале што никада нису
затворили очи и
избрисали границе
нацртане обичном
оловком. Они тада
схватају да је
најгоре бити обичан.
.
Та шта је напредак
до доказивање
физички слабијих?
Освета „друговима”
из дјетињства због
којих у школи никада
нису били
примјећени,
родитељима који су
им говорили да
никада неће успјети,
дјевојкама које су
их остављале због
разбацаних момака из
спортских тимова.
Неки су мршави, неки
дебели, неки носе
наочаре, неки су
ћелави, али све их
повезује бијес. Ум
је опасна ствар. У
споју са бијесом
постаје оружје које
понекад и свом
власнику дође главе.
Ти умови су нам
донијели силне
справе. Али да ли су
нам донијели спокој?
Јер није сваки
прогресс добар.
Сваким даном,
човјечанство граби
великим корацима.
Али сваки корак у
правцу развијања
науке наводи другу
ногу да направи
корак уназад. Та
нога означава све
оно што човјека као
биће одваја од
животиња. Корак
напријед за
технологију, корак
назад за хуманост.
човјечанство се
налази у великом
раскораку. За то су
криви управо велики
умови. Јер ако не
могу мирно да шетам
ливадом, да заграбим
снијег и поједем га
без страха, ако
животиње гледам само
у зоолошком врту…па
не схватам како це
ми телевизор и
машина за веш ту
помћи. Човјечанство
започиње грађење
нове куће не
уклонивши темеље
старе. Нисмо
ријешили проблем
заштите средине у
којој живимо, а већ
смишљамо начин како
да је јос више
загадимо. Ко ријеши
тај проблем,
заслужује да га
назовемо великим
умом. Ипак, ово је
још увијек вријеме
мачо мушкараца и
жена које стављају
каријеру испред
породице. Они себе
називају јакима.
Заправо, они су та
најслабија карика.
Земља се
промијенила.
Предвиђања о
Апокалипси су се
обистинила. На Земљи
су остала само три
човјека, довољно
разборита и мудра да
се сакрију. Бог је
тужно посматрао
пропаст још једног
свијета. Одлучи да
позове три посљедња
човјека код себе.
Пред њим се створише
банкер, свештеник и
умјетник. Рече им:
”Један од вас ће
бити мој савјетник у
стварању новог,
бољег свијета. Један
од вас тројице ће
бити сљедећи Адам”.
Они се погледаше
међусобно. Сједоше и
он им даде по један
мали свијет и рече:
”Стварајте”. Банкар
пажљиво погледа
облик и изабра
најпогодније мјесто,
те поче градити,
пазећи да не загади
Земљу. Свештеник
обасу Земљу малим,
испосничким кућама и
мирним мјестима за
молиту. Умјетник је
сједио затворених
очију. Богу би драго
што види да су их
проживљена искуства
опаметила. Они су
дјеловали срећно.
Када завршише, Бог
им приђе. На прва
два свијета људи су
радили и молили се,
док су на
умјетниковом двије
особе уживале у
заласку Сунца. На
опште изненађење,
Бог изабра
умјетника. „Оче”,
поче он, ”нисам
правио нови свијет
јер је и прошли био
добар. Људи су твој
проблем, оче мој.
Били су умни и имали
су велико срце. Али
никада нисам то
нашао заједно.
Направи таквог
човјека и твој
свијет ће трајати”.
Бог га је гледао са
смијешком на лицу.
„Одлично, сине мој.
Људе ћу правити по
твом обличју”. И би
тако.
Ум је чудо. Ум је
оружје. Ум је
Левијатан.
Обуздајте га и
укротите, научите да
владате њиме, или ће
од вас остати само
он.
Милан Перовић,
IV-4
|
